KUTIJA NA PRAGU

Subota, predivan junski dan. Suzana se sprema za odlazak u kupovinu namirnica. Otvoreni prozori šalju joj prijatne mirise trave i cveća, mameći je da što pre izađe iz kuće.

Muž joj je na poslu, tako da ovog vikenda sama mora u nabavku iako više voli da to obavlja sa njim.

Vesela, pevušeći neku omiljenu pesmicu izlazi iz kuće. Otvori vrata i krene nogom da iskorači, kad naglo zastade. Zamalo nije pala. Na pragu ugleda čudnu kutiju sa rupama. Nasmeja se. Sigurno je komšija Zoran doneo mače koje joj je obećao odavno. Nežno pokuša da podigne kutiju ali se iznenadi težinom kutije. “Šta mi je to doneo? Pre će biti da je mačka a ne mače.” Pomisli Suzana i pažljivo krenu da otvara kutiju.

Iznenadi se kad umesto mačke ugleda bebu od nekih mesec dana, kako spava. Uplašena pogleda okolo ali nikog nije bilo na vidiku.

Šta da radi? Uspaničeno je gledala bebu, razmišljajući šta treba da uradi.

Unese bebu sa kutijom u kuću. Beba je spavala mirno.

Pozva prvo komšinicu Miru koja ima bebu.

“Miro, donesi mi odmah flašicu za bebu, mleko, pelene i neke stvarčice.” Izdeklamova na brzinu.

“Molim? Šta ćeš da radiš…..”

Suzana je već prekinula vezu i pomišljala je da pozove policiju, kad primeti koverat pored bebe.

Otvori ga. Lep ženski rukopis, reklo bi se pisano u nekoj brzini.

“Draga gospođo,

Poveravam Vam na čuvanje moju ćerku Unu. Raspitala sam se i saznala da ste pouzdana osoba.

Molim Vas, ne zovite policiju. Gajite moju Unu a ja ću Vam za to uplaćivati svakog meseca potreban novac… i više od toga.

Moji roditelji nikako ne smeju da saznaju za to. Bila sam u inostranstvu na školovanju a istovremeno i trudna. Oni to ne znaju i NIKAKO NE SMEJU DA SAZNAJU.

Zato Vas molim prihvatite ovo što tražim od Vas. Poslaću ovih dana papire za usvajanje i sve će biti u redu.

Moj život zavisi od Vaše odluke.

A poštovanjem

Tara”

Suzana zbunjeno spusti papir u krilo, gledajući bebu. Trže je zvono na vratima.

Mira ulazi u kuću sa stvarima koje je Suzana tražila.

“Suzana, šta se dešava? Šta ćeš sa ovim?”

“Ššššš, provudićeš Unu.”

Tad Mira ugleda bebu. Gledala je čas bebu, čas Suzanu, tražeći odgovor.

“Našla sam je na pragu, unela unutra, pozvala tebe i baš kad sam planirala da pozovem policiju, ugledam pismo.” Reče Suzana i pruži pismo Miri.

“Čoveče ovo je baš komplikovano. Šta ćeš da radiš? Šta će reći Dejan?”

Mira je nizala pitanja koja je Suzana već sebi postavila. Ali nije znala odgovor. Sačekaće Dejana. Lakše će to rešiti zajedno.

Mira je objasnila kako da pripremi mleko i otišla.

Ubrzo, beba se probudila i gledala je svojim krupnim braon okicama. Suzana se toliko raznežila da je pomislila da će zadržati bebu po svaku cenu.

“Molim, da zadržimo bebu? Da li si ti normalna?” Vikao je Dejan više iz nekog straha od same pomisli na to. Ali videvši suze svoje žene, umiri se i zagrli je.

Sedeli su dugo, pričajući i razmišljajući šta da rade. Na kraju ipak su rešili da postupaju po uputstvu iz pisma.

Posle par dana stigli su papiri za usvajanje. Njihovo je bilo samo da potpišu i vrate advokatu.

I tako su počeli život utroje. Sve više su se navikavali jedni na druge i iz dana u dan radovali se svemu novom što beba uradi. Uskoro, zapitali su se, kako su mogli da žive bez Une.

Godine su prolazile. Una je izrasla u slatku devojčicu. Njena biološka majka redovno je slala novac. Ali nekad ništa nije pitala o detetu i nije tražila da je vidi. To je njima sada i odgovaralo.

Kada je Una napunila 23 godina, njena biološka majka je pozvala Suzanu.

“Želela bih da upoznam svoju ćerku i da razgovaramo o tome da pređe da živi kod mene.”

Suzana je zanemela. Odmah je pozvala Dejana.

Njihov razgovor čula je Una dok je izlazila iz svoje sobe. Nije mogla da veruje u tu priču. Još više je zabolelo kad je saznala da oni nisu njeni pravi roditelji i da su je sve vreme lagali.

Još uvek razgovarajući s Dejanom, Suzana se okrete kad začu Unino plakanje.

Spusti telefon i potrča ka Uni.

“Izvini, mila moja….”

Una je bila razočarana i nije znala kako da reaguje. Bila je jako ljuta na Suzanu i Dejana.

Sutradan došla je Tara, njena prava majka. Prišla je Uni i zagrlila je, kao da su se juče videle.

Seli su svo četvoro i razgovarali. Una, ljuta nije znala šta da odluči. Onda je rešila da će živeti sama. Nije želela ni kod koga da ostane. Tužna srca, pristali su na to.

Dobila je stan i za par dana se preselila.

Dugo nije dolazila niti se javljala. Suzana je mislila da će umreti od tuge ali znala je da je kriva i zato je ćutala, stapajući se sa svojim bolom.

Jednog dana, oko pet posle podne, Suzana je zalivala cveće na terasi

kad je začula auto kako se zaustavlja ispred kuće. Srce joj je zaigralo kad je ugledala Unu.

Potrčala je da joj otvori vrata.

“Izvini mama što sam se tako ponela prema tebi i tati. To je bio šok za mene.”

“Izvini ti dušo što ti nismo rekli. Ali volimo te kao da sam te ja rodila. I to niko i nikad neće promeniti.”

Una zagrli majku i zajedno uđoše u kuću. Dok je Una kuvala kafu, Suzana pozva muža da mu saopšti lepe vesti.

Od tad se više nisu razdvajali.

Taru je ponekad viđala ali ovo su bili njeni pravi roditelji.

Autor: Sanja Trninić