Majka Mara već danima vredno radi. Mesi kolače, pite, peče pogaču. Iako već u godinama, kao da joj tih dana izrastu krila. Mnoge bi se devojke u selu postidele kada bi videle šta sve ona napravi sama.
Kuću je očistila, zavese oprala i posteljinu u gostinskoj sobi promenila, kad dođu deca da sve bude čisto.
Na dan Slave ustala je jako rano. Još svanulo nije. Umesila i ispekla kolač, obukla najlepšu haljinu i otišla u crkvu.
Beli, uštirkani čaršav blistao je na stolu. Tanjiri složeni svi po redu. Čaše, salvete i slanici, a na sredini stola upaljena sveća. Vatru je založila kad joj dođu unuci da bude toplo. Svakom je spremila omiljeni kolač, ono što je čula od sina preko pisma.
Kad je sve bilo spremno, sela je da odmori i dočeka najmilije goste. Sedela je satima, sve izvirujući kroz prozor. Noć je već počela da pada. Upalila je svetlo u dvorištu da vidi auto kad se zaustavi ispred kuće.
Ali niko nije dolazio. Nasula je sebi jednu rakijicu da popije za zdravlje svoje dece. Sigurno je gužva na putu, doći će.
Za stolom je i osvanula, sveća je već bila na kraju. Zaspala je spustivši glavu preko prekrštenih ruku Probudi je zvuk sirene. Skoči kao devojčica i potrča u dvorište. Suze joj krenuše kad vidi svog sina, snaju i decu.
Deca joj potrčaše u zagrljaj.
Uvede svoje rođene u kuću i poče ih nuditi raznom hranom koju je spremila.
Ove godine nije zalud spremala Slavu kao prethodnih godina.
Srce joj je bilo puno.
Autor: Sanja Trninić
joj , divno draga