Ova priča počela je prilično davno… Tačnije, pre nekih sedam decenija. Tada se rodila ona, a godinu dana kasnije rodio se i on. I baš u tom trenutku sudbina je počela da piše njihovu bajku.
Živeli su blizu, odrastali zajedno, pravili prve nestašluke zajedno sa ostalom decom, veselo išli u školu i provodili detinjstvo lepo i bezbrižno u svom selu, ne razmišljajući o tome da će jednom odrasti…
Godine su prolazile i to dvoje dece je poraslo… Zapravo, izrasli su u prelepu devojku i isto tako prelepog mladića. Nisu ni slutili (ili, ipak, jesu) to da će se veoma brzo zauvek spojiti u jedno i život nastaviti da dele zajedno. Da li su se simpatisali, razmenjivali nežne poglede krišom, razmišljali jedno o drugom tokom besanih noći i uzdisali pri svakom susretu… to ne znamo sa sigurnošću.
Ipak, znamo to da je ona postala njegova žena, a on njen muž. To se dogodilo jednom toplog letnjeg dana u maloj seoskoj crkvi iz koje su otišli pravo kući na slavlje koje je trajalo do zore. Slavila se ljubav i slavio se novi početak ovih mladih ljudi, od samog rođenja predodređenih jedno za drugo.
Troje dece samo je učvrstilo njihov poseban odnos i dalo novi smisao životu koji su vodili. Deca su rasla, obaveze se gomilale, ali njihova ljubav nije jenjavala. Ljubav koju su oni imali davala im je snagu da izdrže oluje koje su ozbiljno pretile da ugroze njihovu stabilnost.
Nemaština, ratovi, bolesti, smrt… Mnogi ljudi oko njih su nestajali, tonuli, polako su ostajali bez svog doma, morali su da beže iz mesta koje je bilo čitav njegov svet. Trebalo je smoći snage i napustiti mesto u kome ostaju sve uspomene, u kom su izgradili sve što su imali.
Samo oni znaju kako im je uspelo da pobegnu, da se dugo nakon toga snalaze i patei počnu od nule. Očigledno to je bila ona ljubav za koju kažu da pomera i planine! Počeli su bez dinara, bez krova nad glavom, borili se da prežive i deci obezbede normalno odrastanje… I uspeli su!
Uspeli su da sagrade novi dom, da decu izvedu na pravi put i, posle mnogo godina, da gaje i unuke. Potpuno nesvesni toga, ali postali su heroji – heroji svih onih koji su ih ikada upoznali. I ne samo da su uspeli da počnu novi život negde daleko od onog prethodnog – vremenom su ponovo počeli da se vraćaju svom rodnom kraju, da obilaze svoju zemlju, da potomcima ukazuju na to da uvek treba da poštuju to tlo od kog je sve krenulo.
I osećao se mir i spokoj na tom mestu, osećala se ljubav… Bilo je drugačije. Čak i kada ih je smrt rastavila i kada je heroj ostao bez svoje heroine – nije zaboravio na to mesto na kom su oboje prvi put udahnuli život, učili prve korake, na kom su se prvi put poljubili, venčali i nastavili svoju borbu zajedno. Odlazi on još uvek tamo jer zna da ona živi u njemu, u zvucima reke, u poljima kojima je onako mlada veselo koračala, u mirisu ruža, u njegovom srcu…
Autor: Bojana Krkeljić
