Komunikacija je važna aktivnost do koje dolazi u svakom trenutku našeg života.
Čak i onda kada toga nismo svesni mi komuniciramo sa svojim okruženjem.
Komunikacija predstavlja razmenu informacija. Specifičnost ove razmene je, za razliku od svih ostalih, da prilikom nje niko ništa ne gubi.
Postoji mnogo definicija komunikacije kao i puno klasifikacija po različitim kriterijumima u brojne tipove komunikacije.
Ono na šta bih se želela ovde osvrnuti je značaj komunikacije i njena neophodnost pri izgradnji kvalitetnih i harmoničnih odnosa.
Ja sam od onih koji smatraju da bez komunikacije, dobre, sistematske, otvorene, slobodne komunikacije ne možemo ništa postaviti, izgraditi i održati kao dovoljno dobro. Smatram da je čak i razmišljanje oblik komunikcije – sa samim sobom.
Uvek u interakciji sa drugim ljudima mi zapravo komuniciramo. Čak i kada ih ignorišemo šaljemo takvim svojm stavom odredjene poruke.
Stavom svog tela, držanjem, gestikulacijom, mimikom. Često govorimo mnogo više o tome šta mislimo i osećamo nego što bi smo to u nekim situacijama želeli.
Pri tom ne mislim da ona svesna manipuatorska ponašanja kojima želimo zapravo da pošaljemo poruku. Prevrtanje očima da bi smo pokazali dosadu, okretanje ledja da bi smo stavili do znanja da nismo zainteresovani. Gledanje u pod da bi smo potencirali stidljivost ili neprijatnost. Već na one suptilnije signale koji nisu tako očigledni i prepoznatljivi i koji nas često odaju.
Svi na ovom svetu, svako od nas, ima pravo na svoje mišljenje, na svoj stav. Svi imamo prava na izražavanje svojih emocija. Ne smemo sebi uskratiti pravo na to da budemo u skladu sa onim što osećamo. I da se stidimo onoga što želimo ili volimo, da se stidimo sebe.
Ponekad zbog nametnutih sistema vrednosti ne pitamo sebe šta je to što zaista volimo ili želimo. Podležemo “pritisku” i sputavamo svoje emocije. Ne komuniciramo ih i definitivno proizvodimo frustraciju. Najčešće i frustraciju potiskujemo i ona nalazi neke druge puteve da iz nas izađe. Nekada kao konflikt, nekada kao depresija.
Iskrenost je pravo i potreba.
Potrebno je da budemo iskreni sa sobom i imamo pravo da budemo iskreni sa drugima. Po pitanju toga šta je to što mi volimo, želimo i šta osećamo.
Svako gušenje komunikacije čini nas sopstvenim tamničarima.
Oslobođeni stega. Otvorenom komunikacijom. Pravimo most ka onoj drugoj obali na kojoj smo rasterećeni i gde nam je koračanje lakše. Jer ne nosimo teret neizgovorenih reči.
Komunikacija koja se ne guši biće pozitivna i sprečiće mnoge svađe, razmirice, nerazumevanja, raskide i razvode, otkaze i oboljenja.
Izgleda lako, ali nije uvek tako.
Puno je prepreka na putu ka otvorenoj komunikacji kod mnogih osoba.
Ne treba mešati drskost sa otvorenošću, neprijateljstvo sa tim što neko misli ili oseća drugačije od nas.
Potrebno je napraviti male korake. Uložiti trud. Koji sigurno vodi ka kvalitativnim promenama, koje kad se integrišu čine neshvatljivim da smo bez njih mogli živeti.
Autor: Snežana Todosijević
