KOLUMNA: ŽIVETI KLASIČNO I ROMANTIČNO – “VERUJEM U LJUBAV, KAKO GOD DA JE NAZIVAJU”

Ono što si prećutao u mraku, pod uličnim svetiljkama i jutarnjim svetlom koje se stidljivo provlači kroz roletne, dok si me ljubio u čelo,vrat, obraze i usne, dok si me  grlio nežno pa sve jače, pa opet nežno kao da se plašiš da ću nestati pod jačinom tvog dodira… mnogo toga je reklo. Možda sam samo ja razumela. Možda je razumeo i svet. Možda sam na neki svoj način preokrenula svaku tu neizgovorenu reč u svoju korist. Nemam pojma. Znam samo da moja koža zna, moje srce zna, mozak odavno ne slušam.

Rekao si da je ovo ljubav. I ja sam se složila. Klimnula glavom, a i srcem kao svako poslušno dete, devojčica, žena… Ponekad ne znam ko sam i šta sam. Ali znam da se uvek u mislima vraćam tebi i onome što smo magijom nazvali i u šta smo poverovali. Stalno se vraćam na početak, bojeći se kakav nas put čeka dalje. Neki strahovi se urežu u svaki atom tela pa se pred prvim tmurnim danima pojave na površinu. Muče. Gone. Bole.

Ipak, ja nisam kukavica. Želim da se borim. Ne zato što tako treba, nego zato što mislim da je vredno. Slučajnosti nas podsete da postoje neke jače sile. Neki ih zovu Bog. Neko ih zove Univerzum. Ja verujem u ljubav kako god da je nazivaju. A ti… ponekad jako stegni moju šaku da znam da misliš isto, da znam da se slažeš sa mnom. I da i ti veruješ.

Autor: Nevena Milošević