Opraštam ti to što si bio sebičan. To, što više nisi bio tu nego što jesi. Opraštam ti sve večere koje si obećavao da mi spremiš, sve svećice koje nisu upalio, I svaki put kad si ubio romantiku koju sam beznadežno pokušala da očuvam. Opraštam ti sva jutra kad si mahnito žurio, a mene ostavljao samu, da raspremam haos,mada niko mi nije kriv…tako sam želela, mislila sam da treba, mislila sam da je vredno truda. Opraštam ti sve moje slobodne vikende koje sam provela sama, jer ti si uvek imao neke druge planove, neke obaveze koje su stalno odnekud izbijale, u zadnji čas…
Opraštam ti sva moja uzaludna nadanja i verovanja da ćeš se promeniti, da ćeš jednu subotu ujutru da me naučiš da šta znači bliskost. Opraštam ti što me nisi naučio da kuvam, a htela sam da budem mala ženica i radovala sam se svakom našem planu za budućnost. Ja sam za razliku od tebe znala da se snovi neće sami od sebe ostvariti.
Opraštam ti što me nisi odveo u pozorište, a znao si koliko volim da idem u pozorište. Opraštam ti što nisi video male znakove na putu koje sam ti ostavljala. Opraštam ti što nisam dobila cvetić bez razloga, što nisi pamtio datume i što nisi bio tu kad sam plakala. Opraštam ti što si bio hladan, što nisi bio odlučniji i hrabriji. Opraštam ti stalno žaljenje na život umesto da uživaš u njemu. Opraštam ti što si mi bio samo životna lekcija umesto životni saputnik.
Opraštam ti što si me odveo tamo gde živi tvoj otac, jer sam se zaljubila i u prirodne lepote, tvoju ljubav prema njemu i u uspomene na tvoju majku. Opraštam ti, jer mi ponekad nedostaje sve to. Opraštam ti što nisi ispunio moja očekivanja. Opraštam i sebi što sam te veličala i nisam videla ono što se krije ispod površine. Opraštam ti sve, od početka do kraja. I puštam te da ideš, u novi život, u novo sutro, bez mene. Opraštam ti što je tvoj ego uvek bio jači od ljubavi prema meni, što si sve moje kritike doživljavao kao napad. Opraštam ti. I odlazim, u novo sutra, bez tebe. Ja ovakva kakva jesam zaslužujem bolje.
Autor: Nevena Milošević
