KOLUMNA: ZAŠTO PONIŽAVATE DRUGE DA BISTE UZDIGLI SEBE?

Svako od nas ima svoju muku i svoje probleme i, prirodno, svakome od nas je baš njegov problem najveći. I to je potpuno u redu, jer ne možemo znati kako je u tuđoj koži sve dok se ne nađemo u istoj, ili makar sličnoj situaciji. Ipak, bez obzira na to što je i više nego jasno da svako u životu ima nekakav problem i sa njim se nosi kako zna i ume, pojedinci su umislili da je samo njima loše.

Tako su oni večito u nekoj frci, ne znaju kud’ udaraju, rade najteže poslove, najmanje su plaćeni, najviše se muče, život ih nikada nije mazio i ne znaju šta će od sebe. Ako izuzmemo one kojima je zaista tako (i koji, uglavnom, ne pričaju na sva usta o tome koliko se muče, već ćute i rade na poboljšanju svoje situacije), među ovim „večitim mučenicima“ najmanje je onih koji su se zaista susreli sa teškim životom. Zapravo, većina njih nekako kao da uživa u poziciji „žrtve“ i samo traže razlog da naglase to koliko je drugima lepo za razliku od njih.

I dok jednima ne smeta ni da rade po ceo dan najteže moguće poslove, naći će se nezadovoljna persona koja će, direktno iz udobne fotelje, pričati o svojim patnjama. Pa neka je i sam birao školu koju će završiti i posao kojim će se baviti, nezadovoljan čovek je nezadovoljan čovek. I takav će pronaći hiljadu i jedan razlog da dokaže da se manje od njega muči i ratar na njivi i doktor koji operiše po nekoliko sati.

Imala sam i sama priliku da dobijem kritike od ljudi koji „znaju šta je najbolje“ za sve druge, ali se malo teže snalaze kada treba da odluče šta je to što je najbolje za njih. Tako me devojka, koja je promenila tri fakulteta dok je konačno shvatila da je matematika njena ljubav i da njom želi da se bavi do kraja života – savetovala kako treba što pre da završim fakultet i „palim“ odavde.

Kasnije mi je, ista ta savetnica, histerično stavljala do znanja da od mog fakulteta „nema ‘leba“ i da možda (sigurno vođena njenim primerom) treba da upišem i neki drugi. Pošto je videla da do mene njeni saveti baš i ne dopiru, odustala je od razgovaranja sa mnom i nastavila svoj životni put pun sreće koja se više nije zvala matematika već žena bogatog muža koja ne mora da radi ništa.

Nekoliko meseci kasnije, novopečena bogatašica mi je podrugljivo (a kako bi drugačije, kada sam niži sloj?) zamerila i na tome što se bavim pisanjem.

„Lako je to, sedneš, piskaraš i kao si pametan, radiš iz udobnosti svog doma…“

Jeste vala, svaka joj je kao Njegoševa! Izvoli, sestro, sedi i piskaraj iz udobnosto svog velelepnog doma, a lova neka se množi. Šta?! Ne može?! A možda si neke „sitnice“ i izgubila iz vida, nešto poput… inspiracije, recimo? Koncentracije? Ne, valjda mi koji se bavimo pisanjem imamo urođenu inspiraciju koju samo prospemo kad zatreba i fino je upakujemo.

Očigledno je sve lako kada neko drugi radi, ali kada god to pomislite za nečiji posao, život ili bilo šta – pokušajte i sami. Videćete da nije sve baš tako lako kako se čini.

Znam, jeste ovo jedna u milion sličnih priča, ali očigledno je takvim ljudima jedna crta zajednička, a to je – nezadovoljstvo svojim životom. I hajde što su nezadovoljni, nego što im je lakše da pljuju po drugima i drže im predavanja o tome šta treba da rade, nego da razmisle o tome kako da unaprede i poboljšaju svoje živote.

Retki su oni koji će zaista iz dobre namere dati neki savet, a sve je više onih koji će raditi na štetu drugima. I mada niko nije zvanično rekao kakav je to idealan život i šta to zaista treba da ima jedna ostvarena osoba – mnogi misle da su upravo oni oličenje tog idealnog i da prema njima treba da se mere svi drugi ljudi.

Međutim, ukoliko se upustite u neku dublju konverzaciju sa takvima, videćete da ispod te maske savršene osobe, leži jedna nezadovoljna i isfrustrirana osoba. Iako je njima u 99 posto slučajeva jedini cilj da druge omalovažavaju i ponižavaju – na njih se zaista ne možemo pošteno ni naljutiti. Budimo realni, to i nije za ljutnju! To je za žaljenje i ni za šta drugo i ako svi budemo načisto s tim, manje će nas pogađati komentari tih primitivaca.

Niko drugi neće umesto nas završavati naše obaveze, raditi naše poslove i živeti naš život – u tome smo sami. I zato niko drugi nema pravo ni da sudi o tome da li nam je lako ili teško i da li bismo mogli drugačije ili ne.

Ostavite, zaboga, narod da živi svoj život onako kako želi i kako smatra da je to najbolje, a vi budite najbolja verzija sebe. Ali najbolja verzija bez ponižavanja drugih, jer ponižavanje drugih radi uzdizanja sebe nije odlika velikih, već malih ljudi.

Autor: Bojana Krkeljić