KOLUMNA: “ZAŠTO GOVORIMO DA SMO DOBRO, ČAK I ONDA KADA NISMO”?

Koliko se laži, tuge i bola krije u vašem „dobro sam“? Koliko ste, zaista, iskreni i prema sebi i prema drugima dok izgovarate ovu rečenicu? Jer, kako se čini, ove dve reči izgovaramo kao po navici, u svakom trenutku jer se to od nas očekuje.

U ovom, potpuno iskrivljenom, svetu nekako je postalo sramota reći da nisi dobro, da ti je loše, da imaš problem… Samo reci – dobro sam – i guraj dalje. I upravo je to ono što najčešće viđamo na ulicama – razvučene osmehe, svi su odlično, nema problema, živi se lagodno, a u očima se ogledaju samo tuga i briga.

Šta bi se dogodilo ako biste, kojim slučajem, počeli da govorite „nisam dobro“ ? Zar biste zbog toga bili manje vredni, ili bi vas prijatelji napustili? Ako bi se toi dogodilo, samo je bolje po vas, takvi ljudi vam ne trebaju u životu. A oni koji vas zaista vole i poštuju biće uz vas i kada vam je najgore, kada im kažete kako se raspadate, ne možete dalje, ne znate šta da radite od života… Oni će vam pružiti ruku i pomoći vam koliko god mogu, neće vas napustiti nikad.

Za one koji vas zaista vole, viste isti i kada vam je zaista sjajno i srećni ste, a i onda kada vam sve lađe potonu i čini se kao da je čitav svet pao. Zato ne govorite da ste dobro samo zato što MORATE biti jaki i ne želite da opterećujute druge svojim problemima ili je „nekome sigurno gore nego vama“ .

Kada ste tužni plačite, izbacite tugu iz sebe, odbolujte sve što treba i onda nastavite dalje. To je potpuno normalno, kao što je normalno smejati se kada ste srećni i podeliti sa drugima radosne vesti. Ne postoji osoba na svetu koja nije imala taj period kada joj je loše, kada je bila tužna makar i zbog naizgled besmislene stvari, nema osobe koja nije zaplakala…

Svi smo mi samo bića od krvi i mesa, sa emocijama i svaka prirodna reakcija je potpuno normalna. Zato sledećeg puta, kada krenete da izgovorite „dobro sam“ dok u sebi vrištite od bola i trudite se da ne zaplačete – ujedite se za jezik i recite onako kako jeste. Skinućete veliki teret sa leđa, a najverovatnije bi i ta druga osoba sa vama podelila slično iskustvo. Nekako smo tako naučili da funkcionišemo, sve držimo u sebi dok se ne nađe neko ko će reći iskreno sve što ga muči i onda se, lagano, otvore i svi drugi.

Ponašamo se kao deca koju je sramota da nešto učine prva, koja nisu sigurna kakav će efekat izazvati njihove reči ili dela, pa kad neko ipak proba i drugi vide da nije ništa strašno – oni mu se pridruže. Tako isto rade i odrasli kada treba da urade nešto što nije opšteprihvaćeno i tipično, ali kada pokušaju isto tako shvate koliko su grešili veći deo svog života.

Zato ne skrivajte vaše probleme i vašu tugu, podelite je sa drugima i pomozite i sebi i još nekome. Nigde ne piše da svi moramo biti dobro i da je nelegalno drugima pričati o svojim osećanjima.

Autor: Bojana Krkeljić