KOLUMNA: “VRŠNJAČKO NASILJE”

Ponovo je jedna devojčica bila žrtva vršnjačkog nasilja! I ponovo će se na tome i završiti, sve dok ne dođe neka nova žrtva i tako u krug… Jer, ovde se problemi ne rešavaju, ovde se problemi guraju „pod tepih“, rane treba da zaleči vreme i ništa nije zaista pravi problem, već samo „lekcija koja će nas jednog dana učiniti jačim“.

I sada bi, valjda, trebalo reći detetu koje su vršnjaci tukli, vređali i ponižavali da će sve to vremenom proći, da za koju godinu to neće biti bitno i da će jednog dana karma i život učiniti svoje i tada će pravda biti zadovoljena? Nema potrebe da bilo ko prstom mrdne i uvede ozbiljnije mere predstrožnosti u škole, to su deca, a kada odrastu, doći će sve na svoje?! E, pa neće!

Ako su u tim svojim sitnim godinama naučeni i sposobni za toliko zlobe, nikada neće doći na svoje! Samo će, kada još malo odrastu, početi da muče mnogo jezivije, odrašće u bezosećajne sadiste i neće prezati ni od čega da bi uspeli u onome što su naumili. Neće ih biti sramota da tuku, vređaju, kradu, varaju i manipulišu; kao što neće imati poštovanja ni za koga pod ovim nebom. Neće se osvrtati ni na roditelje, ni na prijatelje, na direktore, profesore, niti bilo kakve institucije – oni za sebe misle da su institucija!

Zato uopšte nemojte imati stav „deca su to, shvatiće kad odrastu“, jer neće i nije bitno to što su deca – i deca odlično znaju šta znači udarac i šta znači kad nekoga nešto boli. Zna savršeno osoba od petnaest godina da je udaranje nekoga bolno i ponižavajuće, znaju i oni koji su sve to snimali, smejali se i dobacivali…

Zamislite samo šta će za deset godina biti sposobne da urade osobe koje su već kao tinejdžeri sposobni da nekoga maltretiraju smejući se i još da sve to snime? Da je neko uradio tako nešto vašem detetu ili nekom detetu koje vam je blisko, da li biste tada  samo odmahnuli rukom i rekli da su to „samo deca“? I volela bih da znam o čemu sada razmišljaju roditelji tih nasilnika? Da li su ponosni na to kako su vapitali svoju decu i imaju li hrabrosti da pogledaju u oči roditelje te devojčice?

Svi smo mi nekada bili deca i uvek je bilo onih mirnijih i onih nestašnijih, bilo je i „problematičnih“, ali se znalo i kako se takvi problemi rešavaju. Danas u školama profesori treba da traže zaštitu od dece jer im prete ukoliko dobiju slabu ocenu, ukoliko im se bilo šta kaže ili se (zamislite!) očekuje da paze na času i uče. Trudeći se da zaštite prava dece, doveli su do toga da oni imaju prevelika prava i da ne smete da ih kaznite ma šta god da urade.

Ovaj slučaj nekako mi govori da bi, ipak, trebalo uvesti određene disciplinske mere kojima će se deca učiti kako se treba ponašati prema drugima, šta znači vaspitanje i šta u životu treba, a šta ne treba raditi. Možda zvuči banalno, ali očigledno je da kod kuće ne mogu svi to da nauče…

Zato pre nego što konstatujete kako je i ovo još jedan u moru „nestašluka“, setite se da za devojčicu koja je u ovom slučaju žrtva, to nije tako. Za nju ovo neće proći tako lako i nećše biti zaboravljeno ni za koju godinu. Za nju je ovo veliki udarac, možda više psihički, nego fizički jer je trpela nešto što ne zaslužuje da trpi. Niko nije rođen da bi se iživljavali nad njim, da bi ga maltretirali i govorili mu šta da radi sa svojim životom.

Svakako, neće se ovo rešiti samo od sebe ni sad, ni nikad… Sve će se rešiti onog trenutka kada naučimo da ne žmurimo pred nasiljem, kada naučimo da svaki vid nasilja nad bilo kim prijavljujemo, da nasilnicima ne gledmo kroz prste bez obzira na to kog su pola i koliko godina imaju. Tek kada shvatimo da to JESTE stvar svih nas i da to JESTE problem koji se tiče svakog čoveka, a ne samo onoga koji proživljava torturu – tek tad ćemo moći da živimo u boljem svetu.

Reči utehe su svakako poželjne, ali ne znače mnogo jer detetu koje se bori sa tako teškom životnom situacijom ne treba da ga neko tapše po ramenu i priča mu o boljoj sutrašnjici – njemu danas treba neko da mu pokaže da će se uvek zauzeti za njega, da je pravda dostižna i da se zlo kažnjava.

Iz tog razloga, pričajte deci o ljubavi i poštenju i o tome kako se na fin način može rešiti svaki problem – ne nudite im nasilje i zlobu kao jedina moguća rešenja.

Autor: Bojana Krkeljić