KOLUMNA: “UVREDA NE REŠAVA NIŠTA”

Ljudi su veoma skloni vređanju jedni drugih. Nekada se čini čak kao i da ne razmišljaju o tome šta njihova uvreda znači, niti koliko mogu povrediti drugu osobu… Bitno je samo da se kaže. I sve češće se hvale prijateljima čuvenom rečenicom „znaš kako sam ga spustio/la!“. A čime ste i koga to „spustili“?

Gde god se okrenem pljušte najogavnije moguće uvrede: psuju, viču, hvataju se fizičkog izgleda, novca, boje kože, porekla… A ono što sasvim sigurno ne znaju jeste to da ovakvim uvredama na račun drugih, sebe spuštaju najniže.

Da, jer kada osobu vređate na osnovu fizičkog izgleda – pokazujete to koliko ste jadni vi sami. Niko ne može da bira kako će se i gde će se roditi, ali može da bira to kako će se nositi sa svojim manama i kako će se ophoditi prema drugima. Dakle, skrećući pažnju na nečiju „ružnoću“ i sl. samo pokazujete to da ste izabrali da budete primitivni i loši ljudi.

Nikada neću razumeti tu potrebu ljudi da viču i na one koje poznaju i na one koje ne poznaju uopšte. Na ulici, u prevozu, u kafiću… Svuda svi samo viču, sve su im drugi krivi i svako za sebe tvrdi da baš on najbolje zna šta i kako treba. A da zna, ne bi vikao, već bi našao civilizovan način da reši problem, ma kakav on bio.

Da li, zaista, mislite da treba da se osećate moćno jer ste spomenuli nečiju psihičku ili fizičku manu, siromaštvo, nečije probleme itd.? Da li vas zaista čini velikima ponižavanje drugih? Da li se zaista raste tako što umanjuješ vrednost drugih?

Odgovor na svako ovo pitanje je NE! Svoju veličinu pokazujete isključivo u pronalaženju načina da sve rešite na kulturan i civilizovan način, u ophođenju prema drugima sa ljubavlju, u pomaganju i savetovanju… To je ono što veliki ljudi rade, a oni mali nisu sposobni da vide ništa dalje od onoga kakvi su i oni sami.

Da, u tome je razlika između ljudskosti i neljudskosti, između prostote i kulture. I setite se ovoga kad god imate potrebu da nekoga uvredite. Uvredom ne rešavate ništa, a možda nekome potpuno uništite dan ili, čak, i čitav život.

Autor: Bojana Krkeljić