KOLUMNA: “STOP NASILJU NAD ŽENAMA”

Danas je, nažalost, sve više žena koje su žrtve nasilja u porodici, na poslu, na ulici… Umesto da, u današnje vreme kada je sve napredovalo, napredak pokažemo i na polju borbe protiv nasilja – to nije tako. Sa godinama se zaista slabo šta menja po tom pitanju (ako se uopšte nešto i menja).

I ne samo da se u svetu ćuti o užasima kroz koje žene prolaze, nego su često i osuđivane za to što im se dešava. To dosta govori o tome koliko smo po nekim pitanjima zaostali iako bi se očekivalo da je u 21. veku ipak drugačije. Ostvarili smo ogromne rezultate na poljima tehnologije, medicine, obrazovanja itd., ali smo očigledno potpuno zanemarili empatiju.

Ne vidimo (ili ipak ne želimo da vidimo tuđe probleme) jer nas se to „ne tiče“ i remeti naš život. Zato žene koje trpe fizičko ili psihičko nasilje najčešće ćute o situaciji u kojoj su se našle jer čak i u svom najbližem okruženju nemaju sagovornika koji bi imao razumevanja za njih.

Najtužnija situacija svakako jeste ona u kojoj žrtva nema podršku ni od strane svoje porodice ili prijatelja. U tim trenucima se oseća potpuno nemoćnom i radije bira da ćuti i trpi noseći se sama sa svojim teškoćama, nego da o svemu javno progovori i bude osuđena. Upravo iz tih razloga imamo sve veći broj nesrećnih i nezadovoljnih žena, a nažalost i veliki procenat ubistava i samoubistava.

Svakako da je nemoguće odjednom rešiti sve probleme u svetu, ali najmanje što bi svako od nas mogao da učini jeste to da pokažemo da smo uvek tu makar za one naše najbliže. Ne košta nas ništa da saslušamo drugu osobu, da je posavetujemo i pružimo podršku u najtežem trenutku.

Žrtve nasilja često (i potpuno pogrešno) krivca traže u sebi. Sebe krive za to što im je loše u braku/vezi, što ih partner ponižava i tuče, što ih poslodavac ucenjuje i iskorišćava i sl. Uvek misle da su one negde pogrešile jer „nisu dale svoj maksimum“, ne mogu da imaju decu, nisu stigle da spreme ručak, ispeglaju stvari ili nikako da rode sina (što se često računa kao da i nisu rodile dete).

Potrebno je da mi svi, kao civilizacija, damo svoj maksimum i stavimo do znanja tim ženama da – nisu krive! Nije manje vredna ona koja ne može da rodi jer je i ona jednako sposobna da pruži ljubav i pažnju i da voli do beskonačnosti; nije dužna žena da kuva, pere, pegla i izigrava služavku u kući jer nije samo zbog toga rođena. Jednako je sposoban i muškarac da uradi sve navedeno i nije mu žena kriva ako izgužvan i gladan ode na posao.

Šta god da je u pitanju ne postoji opravdanje za bilo koji vid maltretiranja drugih ljudi. Svi smo mi na ovaj svet došli sa nekom svrhom i niko nije stvoren da bi služio druge i bio im potčinjen (takva vremena bi trebalo da su iza nas). Nema opravdanja za onog koji digne ruku ili ton na vas. Nasilje ne može da bude opcija i ne može da bude tolerisano!

Zato bismo što pre morali da prestanemo da ignorišemo takve stvari i da prestanemo da se pravimo da ih ne vidimo. Danas se dešava nekom drugom, sutra se može desiti i nama. Oni koji iznose komentare poput: „to je i zalužila svojim ponašanjem“ ili „ko zna šta je uradila, pa je on pretukao“ – nisu ništa bolji od onog koji je nasilje učinio fizički.

Šta god da je uradila i kakva god da je osoba – nije zaslužila batine. Ukoliko vam neko ne odgovara uvek možete da se okrenete i odete, uvek postoji civilizovan način da se problem reši. Nijedna ženska osoba (a ni muška, svakako) kakva god ona bila, nije zaslužila da bude prebijena ili ubijena zbog toga što nije ispunila nečija očekivanja. Nije se rodila da bi ugodila nekome, a čak i ako je izuzetno loša osoba – u tom slučaju je izbrišite iz svog života, idite od nje, zaboravite da postoji, ali bez upotrebe sile!

Kada koristite silu nad nekim ko je slabiji od vas, ne pokazujete koliko ste moćni i jaki, već to koliko ste slabi. Jaki znaju kako da se nose sa problemima i znaju kako da ih reše na ljudski način – sve ostalo je odlika slabića.

Nikada ne znate kroz kakvu je životnu situaciju prošla neka osoba i sa čim je sve morala da se suoči i zbog toga ne osuđujte. Bol tih žena sasvim sigurno mogu da shvate u potpunosti samo oni koji su imali slično ili isto iskustvo, ali to nikako ne znači da bi ostali trebalo da se ponašaju kao da ih se to ne tiče. Jer, tiče se svih nas!

Svako u životu ima neku žensku osobu koja mu je veoma važna, bila to žena, majka, ćerka, drugaruca ili neka rođaka, nije ni bitno. Sigurno je da niko ne želi loše osobama do kojih mu je stalo – zašto onda podržati ili ignorisati bol kroz koju prolazi neka druga žena? Kada se napravimo ludi dok neko drugi proživljava tešku situaciju ili je (još gore) podržimo – nemamo pravo ni da se pobunimo kada se tako nešto desi nama ili nekome nama bliskom.

Ako kažemo da je muž imao pravo da pretuče ženu iz bilo kog razloga, time smo apsolutno dale pravo da i na nas neko digne ruku. Prestanimo da se pravimo kao da su to stvari koje se dešavaju „tamo negde“ i da nas ne dotiču. Treba da nas  dotiču i žrtve nasilja treba da znaju da nisu same i da uvek imaju na koga da se oslone. Nisu same i nisu krive i imaju potpuno pravo na to da zauvek odu od nasilnika i potraže svoju sreću daleko od takvog „čoveka“.

Moramo što pre početi da menjamo svoju svest i shvatimo da: batine, vikanje, prevare i pretnje jesu nasilje i da protiv takvih dignemo glas pre nego što bude kasno.

Autor: Bojana Krkeljić