Danas je sve poprimilo elektronsku formu i omogućilo nam dvadesetčetvoročasovni pristup muzici, knjigama, filmovima i bilo kojim drugim informacijama. To nam je dosta olakšalo (ili bi makar trebalo da jeste) život! Ne moramo nešto mnogo da se mućimo jer uz samo par klikova mišem možemo doći do saznanja koja su nam potrebna.
Ukoliko želimo da proverimo podatke o nekoj značajnoj ličnosti – možemo to uraditi u bilo koje vreme; ako nam se čita neka knjiga ili sluša određena muzika – takođe možemo uživati u čitanju i slušanju bilo gde i bilo kad. I tako u nedogled… milion je stvari koje možemo pronaći na internetu i nema potrebe da se mučimo i jurimo po čitavom gradu (ili gradovima) tražeći ono što nam treba.
Svakako jedna od najlepših prednosti interneta i tehnologije uopšte jeste to što nam omogućavaju da stupimo u kontakt sa onim ljudima koje nismo u prilici često da viđamo. Ovako smo povezani jedni sa drugima i upućeni u sve novosti koje nam se dešavaju.
Sve je to lepo, sjajno i idealno kao u najsavremenijoj reklami za neki novi proizvod, ali uvek postoji ono ALI. Sve te olakšice koje su napravljene da nam pomognu i ulepšaju život nekako su uspele da naprave nekakav kontraefekat. Zapravo, kao kad lek koji služi da vam pomogne da ozdravite koristite u prekomernim količinama i on prestane da deluje.
Tako je sve više naroda koji se u velikoj meri oslonio na pomoć tehnologije, pa kao da više nisu sposobni da razmišljaju i funkcionišu bez nje. Jednostavno, slabo se ko trudi da nešto zapamti jer, zaboga, proveriće na Google-u. Učenici nalaze prepričane lektire i gotove sastave na internetu, oni malo stariji prave fotografije kako bi ih izbacivali na društvene mreže i pokazivali drugima svoju „sreću“ itd.
Svet je počeo da živi za internet i zbog interneta, postao je zavisan od onoga što je prvobitno zamišljeno isključivo kao pomoć. Lek je postao droga! Ono što je, možda, najtragičnije od svega jeste to što su ljudi unakazili svoj rečnik, skratili sebi fond reči i misle da zvuče pametnije ukoliko se služe poštapalicama sa Facebook-a.
Tako smo se taman pomirili sa činjenicom da imamo: „frajere“, „ribe“, „likuše“ i „likove“, a onda su nas sačekali noviteti poput – šerovanja, edovanja, lajkovanja, spemovanja i tako u nedogled. I ne samo da su ove nove reči postale potpuno normalne u našem jeziku, već su mnogi potpuno izbacili iz upotrebe domaće reči, ne smatrajući ih dovoljno modernim.
Nedavno je jedan srednjoškolac, smejući se podrugljivo, ispravio majku koja je rekla da je nešto podelila na društvenoj mreži. Naime, okrenuo se prema njoj i ponosno rekao: „ Podelila? Misliš – šerovala? Mnogo je smešno kad neko koristi srpske reči, meni je Fejs na engleskom“.
Nisam mogla da odolim, a da ga ne upitam i to otkad englezi kažu: šerovanje, lajkovanje i sl…
„Pa ne kažu baš tako, ali na engleskom piše, na srpskom zvuči nekako tupavo…“
Naravno, kao i svaka osoba koja tvrdi nešto za šta nema nikakvo objašnjenje – presipa iz šupljeg u prazno. I u te dve rečenice koje sam razmenila sa jednim srednjoškolcem, shvatila sam do koje smo mere dozvolili društvenim mrežama da uđu u naš život.
Svakako da sam mu objasnila i to da srpske reči ne mogu zvučati tupavo – jer su takve kakve su, u skladu sa svim drugim pravilima u našem jeziku. Sa druge strane, ove pomodne ( pola srpske, pola engleske) reči zvuče izuzetno tupavo jer ne pripadaju ni jednom jeziku, nema ih ni u jednom rečniku i nisu ni po kakvim pravilima.
Ne znam zašto (a možda i znam!) tokom ovog razgovora setila sam se jednog starog, domaćeg filma u kome postoji čuvena replika „… ako te udarim s ovem amrelem“. I ta replika bila nam je beskrajno smešna zbog nepravilnog izgovora strane reči i njenog karikiranja. Međutim, današnje poštapalice i kombinacije domaćih i stranih reči ne zvuče ni malo bolje… Šta više – zvuče isto!
Da rezimiramo, uspeli smo da srozamo svoj rečnik i svoje izražavanje dovedemo do onog nivoa koji smo ismevali mnogo godina unazad. Možda bi trebalo da se zapitamo da li zaista želimo da napredujemo ili nam je zabavnije da od sebe pravimo cirkuzante koji će, misleći da su pametni i obrazovani, izvrtati sopstveni jezik poput najsmešnijih likova o kojima smo nekada čitali u knjigama.
A možda se sve ovo ne bi ni dešavalo da su pojedinci čitali knjige umesto što su prepričane verzije tražili po internetu?!
Autor: Bojana Krkeljić
