KOLUMNA: SAJAM KNJIGA: KULTURNI DOGAĐAJ ILI VAŠAR?

Prethodnu nedelju u Beogradu obeležio je Sajam knjiga. Mnoštvo izdavača, knjiga, ljudi… sve na jednom mestu. Sama pomisao na ovaj događaj izaziva posebno lep osećaj kod pravih ljubitelja književnosti i kulture. Međutim, nameće se pitanje da li je to i dalje zaista ono što je bilo nekada? Da li je ovo još uvek kulturni događaj ili se pretvorio u vašar na kom svako ima pravo da prodaje ono što želi ne prolazeći, pritom, kontrolu kvaliteta?

Posmatrajući svakodnevno čitav događaj, nisam mogla da se otmem utisku da polako ali sigurno, kao nacija, dotičemo kulturno dno. Ruku na srce, bilo je tu i istinskih ljubitelja dobre književnosti, velikih književnika, obrazovanih ljudi i omladine željne istinskog znanja. Na samom ulasku u bilo koju halu moglo se osetiti ushićenje posetilaca i izlagača koji su Sajam knjiga nestrpljivo čekali kako bi nudili i kupovali značajna dela i stručnu literaturu, usput razmenjujući mišljenja o već pročitanim knjigama. Sa druge strane imamo one koji su, blago rečeno, tamo zalutali. Dovoljan je samo jedan pogled između štandova, pa da bude jasno ko je tu zbog čega došao. Kada, sa jedne strane, vidite fin, uglađen svet kome u pogledu možete pročitati mudrost, a iz njihovih reči naučiti toliko lekcija da vam bude dovoljno za pola života – tada ne možete da ne budete zadovoljni i ponosni na to što ste deo takvog okruženja. Međutim, kada na drugoj strani vidite primitivne ljude, starlete, mafijaše, ljude obuene kao da su došli pravo iz noćnog kluba, alkoholičare itd. to vas istinski deprimira. Odakle takav spoj ljudi na jednom mestu? Zbog čega, uopšte, oni koje knjige ne zanimaju imaju potrebu da dođu na Sajam knjiga? Gde je i kad je nestala granica između kulture i nekulture, između svedenosti i kiča, između ukusa i neukusa, između književnosti i onoga što to nikada ne bi smelo da postane?

Na ozbiljno razmišljanje o svemu ovome navela me situacija koja se odigrala dok sam sa kolegama stajala između Andrićevih i Markezovih dela komentarišući to koliko su ta dva velikana bila različita po svom načinu pisanja, ali opet jednako veliki, fascinantni i neprevaziđeni. Razgovor su nam prekinula dečica koja su, otprilike, tek naučila da čitaju i pišu, ali već znaju da žele da pročitaju knjigu jedne rijaliti zvezde! Trebalo je samo da vidite tu razočaranost na njihovim licima kada su čuli da nemamo tu knjigu… Sa druge strane im prilazi grupa vršnjaka i saopštavaju da su pronašli i delo i “pisca” – radost, vrisak, letenje kroz halu… Ljudi su se okretali ne znajući šta ih je snašlo i zbog čega rulja dece kao stampedo trči ne vodeći računa o tome hoće li nekoga srušiti i povrediti. Nismo stigli ni da dođemo sebi od ovog prvog šoka kada je, sa druge strane, naišla grupa tinejdžera sa knjigama osobe za koju, sasvim izvesno, nikada nisu ni čuli, ali su uz knjigu dobili autogram i priliku da se slikaju sa nekim “poznatim”, tako da su i oni radosno pokazivali šta su pazarili usput guglajući na telefonima ko je i  po čemu je poznata spisateljica čiju su knjigu kupili.

Svi prevrću očima, mršte se, negoduju, pitaju se kuda ide ovaj svet i kakva je to današnja omladina, ali niko da se zapita to šta je dovelo do toga da takve ličnosti postanu idoli i dobiju bilo kakav medijski prstor?! Odakle, uopšte, mladima ideja da je zanimljivije čitati knjige nepismenih ljudi koji pišu o svojim životima, tajnama i intrigama, nego čitati vrhunska dela domaće i svetske književnosti, a ima ih mnogo? Zbog čega se niko ne zapita da li smo se to, jednostavno, prodali za novac, pa više nije bitno ni da li neko zna da piše, niti o čemu piše, sve dok ima onih koje će to da kupe?

Stajala sam kao ukopana, posmatrajući i stideći se toga što brojni književnici, istoričari, kritičari, profesori, doktori i sl. sede i gledaju kako se dobar deo naše nacije fotografiše sa moralnim nakazama današnjeg društva, dok njih niko i ne primećuje. Posmatraju samo kako narod daje pare onima koji ga na fin način pljačkaju, dok oni koji su godinama teško i strpljivo radili tiho blede. Bole ti prizori, bole svakoga ko makar malo zna i vrednuje prava dela, kulturu, moral i ko iole poznaje pravu veličinu književnih dela i njihovih tvoraca.

Gledamo se svi međusobno, razgovaramo pogledima u kojima lagano gasne nada da će biti bolje. Ćutimo dok nas učenici, očigledno primorani da dođu na Sajam sa profesorima, gađaju keksom, papirićima i ostacima sendviča; ćutimo i dok majke prete deci da će im, ako se ne smire – KUPITI KNJIGU; ćutimo dok misle je “Ljubav u doba kolere” napisana na osnovu filma… Ćutimo, jer je svaka reč postala suvišna.

Na kraju, ostalo je samo da sa uzbuđenjem pričamo o onim moralnim i kulturnim veličinama koje smo videli i o predivnim knjigama koje smo kupili, da uzdižemo one koji ne smeju biti zaboravljeni… Ipak, ostao je i onaj osećaj gorčine u nama koji nam govori da nije sve kao nekad, da novac sve vrti, prekraja i menja, da prednost polako dobijaju oni koji se ne trude i ne rade i da postaje bitno to kako neko izgleda, a ne to koliko znanja i veštine poseduje. Mada sve deluje poražavajuće, nekako mislim da mora ostati prostora za nadu da će biti bolje i da će oni koji zaista vrede dobiti svoje zasluženo mesto pod ovim nebom. Jer, ako nam i nada nestane, onda ćemo zasigurno moći da kažemo da smo propali kao društvo, da smo uspeli da uništimo kulturu, banalizujemo umetnost, degradiramo umetnike, obezvredimo moral i izbrišemo sami sebe sa liste nacija koje su vredne pomena.

Kažu da je jedini siguran način da uništite neki narod to da mu oduzmete kulturu, učinite ga neobrazovanim i tako vešto manipulišete njima. Nažalost, ovogodišnji Sajam knjiga me ubedio da smo na sigurnom putu ka tome, na putu samouništenja sa kog možemo skrenuti jedino slobodnom voljom, samo je pitanje da li je imamo?!

Autor: Bojana Krkeljić