KOLUMNA: PRIMITIVIZAM SE ŠIRI POPUT KUGE

Ljudi koji drže do sebe, imaju svoj stav i drže se svojih principa, svakako su veoma cenjeni u društvu i uvek nam je zadovoljstvo da provodimo vreme u razgovoru sa njima. Međutim, problem nastaje kada o principima i stavovima krenu da govore oni koji nemaju ni jedno, ni drugo.

Naime, sve češća je pojava to da se „imati svoj stav“ nekako pomeša sa „davati sebi za pravo da komentarišeš sve i svašta“. Zato su mnogi ljudi iz našeg okruženja ubeđeni da su osobe od principa, a zapravo su samo veliki primitivci koji smatraju da će se osramotiti ako se ne umešaju u svaku temu koja im se nađe na putu.

Tako danas svoje mišljenje na sav glas iznose razne persone, raznih godina i ubeđeni su da su u pravu. Čak i ako zanemarimo tinejdžere koji će (po nepisanom pravilu) uvek razmišljati suprotno od ostatka populacije, naročito u odnosu na starije generacije – ostaje nam ogroman broj ljudi koji misle da su njihova uverenja jedina ispravna.

Ono što je možda i najfascinantnije u čitavoj ovoj priči jeste to da se niko od njih ne zapita (ili se makar retko ko zapita) da li postoji i neka druga opcija osim te njihove? Naravno da ne! Za polusvet i poluintelektualce, jedino što je bitno jeste njihovo mišljenje i ono je jedino tačno, najbolje, najduhovnije i najplemenitije. A ako slučajno čuju da neko nema taj čuveni STAV o nekom pitanju, gledaju ga kao da ima kugu i zaziru od njega.

A lepo je, još davnih dana, Abraham Linkoln rekao: „Bolje je ćutati i biti smatran budalom, nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju“. I ne samo da je imao potpuno pravo kada je izgovorio tu rečenicu, već je tu sadržano toliko istine da boli. Boli jer boli ljudska glupost, ograničenost i zloba… Boli, jer umesto da se međusobno podržavaju, pomažu i vole – ljudi biraju da se mrze, ogovaraju i podmeću nogu jedni drugima.

I baš zbog te zlobe i neograničenog primitivizma, polusvet danas dominira među nama. Danas lažni intelektualci i lažni moralisti nameću svoja shvatanja i truju narod bespotrebnim stvarima. Ali kada takav „mozak“ naiđe na pravog čoveka, koji neguje istinske principe – nema moć da uradi ništa drugo osim da koluta očima i urla na sav glas kako su njegovi neistomišljenici budale, narkomani i kako će nas odvesti u propast sve. A zašto je to tako?

To je tako jer je u današnje vreme svakome dozvoljeno da javno komentariše i iznosi svoje mišljenje o bilo kojoj temi, a da ga, pritom, niko ništa nije ni pitao. Svakako je veoma važno zauzeti određeni stav u SVOM životu, usmeriti SEBE u pravcu svojih ideala i živeti po sopstvenim osećajima. To je ono što bi trebalo da bude i kako bi svet, zapravo, trebalo da funkcioniše. Ali naša realnost ima i drugu stranu medalje… Onu manje lepu.

Ta manje lepa strana medalje jeste to što narod ima „stav“ o tuđem opredeljenju. Zapravo je jedan od najvećih problema ljudske rase to što mnogi nemaju istinski svoja uverenja, već razmišljaju o tuđim uverenjima. Kada pitate osobu za njeno mišljenje o: kulturi, religiji, muzici, ljubavi, braku, deci itd., uglavnom će vam pričati o tome kako joj nisu jasni oni koji prave drugačije izbore, oni koji se ne uklapaju u šablon  i nisu prema njenim merilima. I samo zato što se ne uklapa u nečije parametre idealnog, neko drugi će biti proglašen glupim i ludim.

Dakle, umesto da svoja uverenja kreira za sebe i zbog sebe, čovek kreira tuđa uverenja, tumači način razmišljanja drugih ljudi i svrstava ih u kategorije koje je sam, nekim sistemom, odredio. A šta kada tog istog „velikog mudraca“ osude neki treći poluintelektualci? Tada će, sasvim izvesno, o tom trećem početi da govori sve najgore i da i njemu postavlja dijagnozu. I tako u krug…

Umesto da dopuste svakome da ima pravo na svoj izbor, svoje mišljenje i svoj stav, ljudi će radije da se umešaju u svaki razgovor i do beskonačnosti dokazuju kako svi ostali greše etiketirajući ljude na najružniji mogući način samo zato što su drugačiji. I nikada ih zbog toga neće biti sramota, oni će uvek biti ponosni i glasni u odbrani svojih razmišljanja samoproglašavajući se bogovima kulture i morala i ne pružajući šansu drugima da dođu do izražaja.

Jedini zaključak koji se ovde može doneti jeste to da je od svih bolesti i svih nepogoda koje vladaju svetom, najteže nositi se sa primitivizmom. Ta bolest počela je da uzima sve više maha, brzo se širi i preti da uništi svet, a možda čak jedini lek jeste to da se od primitivizma branimo ćutanjem, ljubazno se nasmejemo obolelom sagovorniku i odamo mu priznanje za sve što je rekao jer samo zbog toga i govori – da bi ga ljudi tapšali po ramenu i rekli mu da je u pravu…

Autor: Bojana Krkeljić