KOLUMNA: “NIKOME NISTE DUŽNI DA PRAVDATE SVOJ ŽIVOT”

Mnogo ljudi će vas pitati za najintimnije tajne koje imate i mnogi ljudi će se zanimati za delove vašeg života koje možda želite da sačuvate samo za sebe… Neće ih biti sramota da vas pitaju, a vama će, verovatno, biti glupo da im ne odgovorite…

A koliki procenat tih ljudi će vas, bez nekog posebnog razloga, pitati kako ste i da li vam treba neka pomoć? Koliko njih će se naći uz vas kada vam se dešavaju samo lepe stvari? Veoma mali procenat…

Da, to je realna situacija današnjeg društva, niko se više ne ustručava da postavi „nepristojno“ pitanje, ali zato je veliki problem kada treba pomoći drugome bez ikakve lične koristi.

Upravo to viđamo svakodnevno na ulicama dok narod masovno okreće glave od prosjaka, od nemoćnih i gladnih, viđamo to i kad mnogi ignorišu brojne apele za pomoć… Kao da je postalo greh pomoći, kao da će svaki dinar koji sačuvamo rešiti sve naše probleme, pa nas je strah da ga podelimo sa drugim.

Ali zato niko ne razmišlja o novcu kada treba glasati za zvezde rijalitija, kada treba slati poruke kojima vređate nekoga ili postavljate pitanja o nečijem privatnom životu… Tada niko ne okreće glavu, tada su svi glasni, otimaju se za to čiji će glas pre i bolje da se čuje. Nadmeću se do beskonačosti oko toga ko je u pravu, ko je bolji, pošteniji, pametniji…

Histeriše izmanipulisana rulja i troši svoj novac koji kaplje u džepove onih koji nisu ni prstom mrdnuli da ga zarade. A na drugoj strani sede gladna deca, sede ljudi bez krova nad glavom i gledaju u nebo moleći se za to da sutra nekako skupe za hleb. I tako u krug… Neobrazovani i nekulturni se kupaju u parama, dok neko ne može da skupi novac kako bi mogao da se obrazuje.

I tako vas, bez srama, ista ta rulja napadne pitanjima o tome šta radite u životu, imate li partnera, kad će svadba, beba, druga beba, koliko zarađujete, čime vam se partner bavi… I tako beskonačno… Narod koji živi od tuđih života i plaća za to da gleda tuđe svađe, raskide, pomirenja, rođenja itd. u pauzama od svega toga traži „rijaliti“ žrtvu u svom okruženju.

Neće vas pitati za zdravlje, ne zanima ih ni to da vam pomognu ukoliko imate neki problem, njih zanima trač, njima treba nešto „sočno“. I ako im kažete da se zalažete za pomoć ostavljenoj deci, potapšaće vas po ramenu u znak pohvale, ali to im nije dovoljno, o tome im se ne sluša… Radije bi, ako možete, da im detaljno pričate o tome kako je neko mučio ženu i decu, koliko je burna nečija veza ili turbulentan raskid. To im treba da bi mogli da prenose dalje, da bi mogli da osuđuju i prežvakavaju te teme uz jutarnju kafu…

I neće to pričati kako bi smislili način da pomognu, govoriće samo iz potrebe da nahrane svoje prazne mozgove, da kao hijene napadaju sve oko sebe, da komentarišu, sude, hvale se time kako su srećni jer nisu došli do tog stadijuma u svojim životima… Da, oni će, poput lešinara, sedeti u svojoj zoni komfora i dizati svoj ego ponižavajući druge.

Zato, neka vas ne bude sramota da na svako pitanje o svom privatnom životu odgovorite sa: „to nije tvoja stvar“; „ne tiče te se“; „radiću kako ja hoću i kad ja hoću“ i sl. Neka laju koliko god mogu, ali vi niste dužni bilo kome svoj život da dajete na tacni jer on pripada isključivo vama.

Autor: Bojana Krkeljić