Mi ljudi smo veoma čudna vrsta bića! Konstantno govorimo kako težimo isključivo sreći i kako nam je bitno samo ono što se novcem ne može kupiti: zdravlje, porodica, prijatelji… Tako smo fini, skromni i pošteni, ali eto, sreća nas obilazi u širokom luku i nikako da stigne. I nema tu naše krivice! Mi isključivo gledamo svoja posla i ne zabijamo nos u tuđe živote, želimo samo svoju sreću i to je to. I za šta nas onda to život kažnjava kad smo, prosto, savršeni?!
Kažnjava nas jer lažemo i sebe i druge! Budimo realni i priznajmo to da isključivo sami sebe sputavamo na putu ka sreći. Priznajmo da ne dozvoljavamo sebi da ostvarimo snove i živimo život onako kako smatramo da treba i to samo iz jednog razloga poznatog kao „šta će ljudi reći“.
„Šta će ljudi reći“ je jedna od najvećih bolesti današnjice i jedan od najvećih uzroka nesreće. Ako i odlučimo da nas baš briga za mišljenje drugih i da želimo da pratimo svoj osećaj i svoje želje, obavezno se nađe neka mama, baba, strina, tetka ili komšinica da nas lupi po glavi i podseti nas na to da će „narod misliti da smo izlapeli“.
A u narodu sve sami intelektualci, moralne veličine i gospoda za primer. Svi kompetentni da vam skrenu pažnju na nered u vašoj kući, a đubre iz njihove se oseća kilometrima dalje. Ali to nije važno, nećemo im mi govoriti šta da rade između svoja četiri zida, to je njihovo. Ipak, između naša četiri (daleko čistija!) zida dobro ćemo pripaziti da nekim svojim postupkom ne uvredimo komšiju intelektualca ili dalekog rođaka kog viđamo svake pete godine (odvaljenog od alkohola!).
Dođe tako gastarbajter koji je više od pola svog života radio u Nemačkoj i onda stekao finu penziju i vratio se svom zavičaju za kojim je neizmerno patio (najviše sigurno u onim trenucima kada mu na račun legne par hiljada evra). Pošto se konačno oslobodio lanaca tuđine, u rodnom selu izgradio je dve vile, u gradu kupio tri stana, stavio lavove na kapije, obezbedio decu i unuke i sada može svima da nam drži lekcije života. Krv, znoj, suze – sve je to prolio mukotrpno radeći da obezbedi porodici bolju budućnost!
Kao da ovde niko ništa ne radi i ne sklapa kraj s krajem kako bi svojoj porodici obezbedio sve što može – svi ga gledaju kao Boga. I onda taj prepametni, mudri čovek kaže: „Ja ovu Anu Ivanović ne mogu da smislim otkad se udala za Švabu. Mrzim je kao da nikad nisam ni navijao za nju. Vi deco, pamet u glavu i nikada se ne mešajte. Druga je to vera, toliko nas ubijali, a ona decu sa njim pravi“.
Svi u prostoriji ponizno klimaju glavama svesno pristajući na to da budu budale. Nisam mogla da dozvolim sebi tu vrstu poniženja, pa onako, finim glasom (koliko je to mogao da bude), upitah gospodina Sveznajućeg: „ A kako to da ste vi tolike godine radili za te iste Švabe, kad ih već mrzite?“.
U tom trenutku prostrelilo me nekoliko pari očiju, kao da će zbog mog pitanja nastupiti kataklizma. Pametni gastarbajter se, takođe, zgrozio mojim pitanjem i ponovo mi, sa visine, objasnio u čemu grešim: „To je DRUGO. Ja sam, sine, radio da preživim, da zaradim pare, nisam se ženio Nemicom i sa njom decu pravio!“ Naravno da nije! Sa Nemicama se švalerisao SAMO dok ne dođe rodnoj zemlji gde ga čeka žena njegove vere koja je izabrala njega, Srbendu, da je vara po svetu, a onda dođe punog novčanika i bude najbolji muž na svetu. I tako sa sve tri žene, Srpkinje. Naravno, sinovima je podigao vile, a ćerke… one će već otići, sinovi su zaista njegova deca.
Došlo mi je da mu saspem u lice čitav njegov život pun lažnog morala: i žene i ljubavnice, i sinove kojima se ponosi, ćerke koje ne računa, kule i gradove koje će mu, ti isti sinovi rasprodati kad njega više ne bude bilo… Dođe mi da mu kažem da bih sto puta pre izabrala Nemca koji zna da voli i poštuje, nego Srbina kakav je on. Međutim, šut u cevanicu ispod stola me sprečio – bio je to znak da ćutim, da se ne mešam, da poštujem starije!
Rekla sam samo: „ A šta li biste Vi u životu stekli da Vam nije bilo Nemaca?“. Ustala sam i otišla, nije bilo vredno dalje rasprave. Jer, ovakvi su u stanju da se raspravljaju danima i da vas ubeđuju u svoj moral, ideologiju i patriotizam. I zbog takvih mi ne treba da živimo svoj život i sledimo svoje stavove – osudiće nas, pričaće da smo nemoralni i ludi… Hoće, takvi će prvi pričati! Prvi će pričati oni koji vikom i svađom moraju da dokazuju svoje poštenje, prvi će nas napadati oni kojima može da se sudi na sve strane…
I sada bi, valjda, trebalo Ana Ivanović da se razvede, jer jednom primitivnom gastarbajteru smeta njen izbor?! Trebalo bi da je bude sramota što je sa čovekom kog voli i koji je voli jer joj morališe čovek kome je sasvim ok da ima ljubavnice po celom svetu, samo da se ne oženi njima?! Naravno da ne! Jer, i da je uradila suprotno, našli bi se oni moralni čistunci koji bi joj zamerili na tome što se odrekla ljubavi svog života samo zato što su drugačije nacionalnosti i vere. I tako u krug… Šta god da čovek uradi, uvek će neko pričati! Uvek neko, ali nikada onaj ko ima kulture, morala i ko je zadovoljan sobom. Najglasniji su uvek oni čijim se grehovima ne zna ni početak ni kraj…
Zato sledeći put, pre nego što uprite prstom u nekoga i okrivite ga za svoju nesreću, zapitajte se to da li su vaše ruke čiste. Pre nego što napadnete (verbalno ili fizički) nekoga zato što je gej, ćutljiv, pričljiv, razveden, u braku, sa decom ili bez njih, što je druge vere, nacije, što voli drugačiju muziku, filmove, što ima drugačije stavove, razmislite o tome da li ste vi baš u svemu u pravu?! Jer, sasvim sigurno niste! Niko od nas nije bezgrešan, samo što smo sebi i svojim bližnjima u stanju da oprostimo daleko veće grehove, nego drugima. I zato nismo srećni!
Zapamtite, ne ugrožava vas tuđa sreća, tuđe seksualno opredeljenje, muzički ukus, ni tuđi životni stavovi – ugrožavate sami sebe jer se trujete mržnjom i zlobom! Slobodno idite za svojim snovima i željama, gledajte svoje živote, a druge ostavite na miru i ne obazirite se na komentare zlobnika – uvek će ih biti!
Autor: Bojana Krkeljić
