KOLUMNA: “KONFLIKTI”

Konflikti mogu biti konstruktivni ili destruktivni.
Kontruktivni konflikti vođeni su emocijama i cilj im je razrešenje, a destruktivni su oni koji jedini cilj imaju da unište odnos, tj. potpuno izuzimanje želje za rešenjem. Kada primetite da neko koristi krajnosti kako bi opravdao svoj stav, znajte da ta osoba nema želju za kompromisom. Tada je neophodno pristupiti koracima vođenja koje ću u daljem tekstu pojasniti.

Kada govorimo o konfliktima čiji su akteri deca, bilo da se radi o relaciji dete- dete, ili dete- odrasla osoba, vrlo je važno da znamo da dete samo prati svoja osećanja i da ne postoji namera koja je po svojoj prirodi sama po sebi destruktivna. Ponekad upadnemo u začarani krug  i iz njega ne vidimo izlaz. To se dešava i u svesti dece, a istina je takva da je njima samo potrebno da druga strana razume njihovu potrebu i emociju.

Dete- dete
Nedostatak razumevanja najčešće dovodi do konflikata. Tako i kod same dece, neretko čujemo kako su se u vrtiću dva drugara posvađala, dve drugarice više ne žele da se igraju zajedno, drugar i drugarica odbijaju da stoje jedno pored drugog, ili da sede u zajedno u klupi kada je reč o školskoj deci. S toga, odrasla osoba treba da bude spona koja će im pomoći da pronađu način kako jedna drugu da razumeju.

Vaspitač, učitelj, trener, roditelj su osobe koje su odgovorne za bezbednost dece. Tako svaka od ovih uloga treba da poznaje korake o konstruktivnom rešavanju konflikata. Načinu koji dovodi do razrešenja svake situacije. Pri tom, ne mislim da je potrebno da znaju istinu i da brane određenu stranu jer osuda ne pomaže ni na koji način. Potrebno je da osluškuju dečja osećanja i da razumeju njihove potrebe i kroz pozitivnu akciju da pretoče nekorektne izraze u pristojne načine izražavanja.

Pozitivna akcija je način da se saopšti želja, ali samo tako da se druga strana ne vređa ni na koji način; fokus nije na poteškoći već na mogućem rešenju.
Odrasle osobe do ovoga mogu doći služeći se takozvanim novinarskim pitanjima:
-ko?
-šta?
-kada?
-kako?
-zašto?
-zašto tako misliš?
-kako se osećaš?
-šta ti je zasmetalo?
-kako želiš da se osećaš?
-koji postupak te je naveo da tako razmišljaš?
-da li bi želeo da se ova situacija reši?
-želiš li da mi pomogneš da ovo rešimo tako da svi budu srećni?
-imaš li predlog kako ovo možemo na miran način da rešimo?

Kada ste posrednik u jednoj neprijatnoj komunikaciji onda treba da se trudite da umirite situaciju. Ova pitanja će vam pomoći da podignete razgovor na viši nivo razumevanja među decom i time će im biti lakše.

Koliko god da je situacija napeta, pratite dečje neverbalne znakove da biste znali čime raspolažete kada reči utihnu.  75% informacija leži upravo u tom govoru tela.

Dete- odrasla osoba
Kada je odnos dete- odrasla osoba, iz ovog ugla sada stvar je mnogo lakša. Shvativši gore predložen tekst, sada lako možete da izopštite drugu osobu i da se postavite i kao sagovornik i kao osoba koja treba da vodi taj razgovor.
Služeći se svešću i pitanjima o konstruktivnom pristupu konfliktima, do pravog grubog konflikta, zapravo, ne mora ni da dodje. Ponavljam, jedino je važno da pratite dečja osećanja jer koliko god reakcije bile grube, odbojne ili čak agresivne, znajte da dete sa nečim nije u miru i da ne ume da se izrazi na pravilan način, a očaj i galama jedina su sredstva kojima u tom trenutku raspolaže.
Treba se uzdići na nivo razumevanja i rešenja. I onda kada do samog rešenja ne dođe, razumevanje će olabaviti neprijatne osećaje i pripremiti teren da u daljem periodu do željenog razrešenja, ipak, dodje.

Kada su u pitanju osobe koje ne mogu rečima izraziti svoje želje, kao što su bebe, jasno je da su emocije i govor tela jedino šta dobijamo i čime raspolažemo. Kao što majka i otac  razumeju svoju bebu, tako se postavite i potrudite da razumete svog sagovornika.  Tada će sam pogled na raspravu biti mnogo svrsishodniji.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač