KOLUMNA: “GRANICA IZMEĐU DRSKOSTI I KULTURE”

Tačno je da svi mi nekada volimo da komentarišemo stvari koje ne bi trebalo da nas se tiču. Ljudi smo, grešimo – imamo pravo na to. Ne postoji osoba koja makar nekad nije uradila nešto zbog čega joj je kasnije bilo krivo, ne postoji onaj ko se nije pokajao, kako zbog stvari koje je uradio, tako i zbog onih koje nije. I izlišno je govoriti o tome zbog čega je „bolje“ kajati se jer je svakome njegova muka najveća.

Dakle, bezgrešni nismo, kao što nismo ni idealni, najlepši, najbolji itd. Iako je većina nas svesna toga da smo tokom života dosta grešili, to neke ljude neće sprečiti u tome da osuđuju druge.

A osuđuju upravo oni koji najviše greše i kojima bi, možda, moglo da se sudi do beskonačnosti…

Iz nekog razloga je mnogima okupacija to da li neko ima partnera, decu, da li planira brak, živi li kao podstanar ili ima nešto svoje, odakle kome novac, čime se ko bavi itd… Primera je mali milion, a pravog razloga za tako nekontrolisano bavljenje tuđim životima – nema.

Šta više, ne samo to da niko ne bi mogao da kaže razlog svog bavljenja tuđim životom, već bi verovatno i poricali kako su to uopšte činili. Da, nažalost, često takve osobe smatraju kako se nisu upetljali tamo gde ne bi trebalo, već su samo davali „dobronamerne“ savete.

A koliko dobre namere ima u ispiranju nečijeg mozga neprestanim pitanjima o njegovoj privatnosti, i to je zaista teško reći… Bez sumnje je to da rođaka koju viđate jednom godišnje zaista vama i vašoj porodici želi sve najbolje, pa vam iz tog razloga, objašnjava svake godine iznova i iznova šta je najpametnije da radite, kako najlakše da zaradite, vaspitate decu na pravi način… Ne zna se tačan broj saveta koje će vam dati, a obavezno se razume u bilo koju oblast u životu, pa ćete od iste dobiti sve moguće recepte: za kuvanje, za pronalaženje partnera, dobrog posla, srećan brak, odgajanje dece, pravljenje dece…

Da, svako od nas će nekada, samo iz radoznalosti, upitati drugog čoveka nešto što ne bi trbealo, svi ćemo mi dati neki savet (svesno ili nesvesno) o bilo čemu u šta smatramo da se razumemo… Dešava se, ponese nas razgovor, bude nam inspirativna tema, želimo da pomognemo dotičnoj osobi… Sve to dolazi u obzir, ali jedno je bitno – naučite da postavite granicu!

Granica između dobronamernog saveta i nepristojnog trpanja u tuđu intimu mora da postoji; granica između postavljanja pitanja jer vas nešto zanima i postavljanja pitanja kako biste imali o čemu da pričate komšiluku uz jutarnju kafu – takođe mora postojati.

Dakle, ne krije se iza svakog razgovora dobra namera – negde ima i zlobe i ljubomore, ali mi često volimo da nađemo opravdanje za njih nazivajući ih „kulturnijim“ imenima.

Autor: Bojana Krkeljić