KOLUMNA: “EMOCIONALNA INTELIGENCIJA KOD DECE “

Šta je emocionalna inteligencija i zašto je ona važna?

Kako ona utiče na kvalitet života svakog čoveka, pa i kod dece?

Koji su preduslovi za posedovanje visokog stepena EQ?

Pitanja su koja bi trebalo da osvesti svaki pojedinac jer se kroz vreme pokazalo da nije IQ taj od koga zavisi da li će čovek biti srećan i zadovoljan, već je zapravo emocionala inteligentija ta koja diktira stanje naše svesti, smirenosti i radosti.

Šta je EQ?

EQ je skraćenica za emocionalni koeficijent.
Sposobnost da se prepoznamo, priznamo i prihvatimo svoje sopstvene emocije, kao i one kod sagovornika (partnera, dece, drugara, brata, sestre, roditelja, prijatelja…). Cilj EQ je da naučimo kako da se samomotivišemo, istrajemo i kako da se nosimo sa razarajućim trenucima.

Kada deca ne umeju da govore?

Postoje deca koja još uvek nisu savladala tehnike govora, ali savršeno komuniciraju sa svojim roditeljima. To je zato što ta mala deca po prirodi imaju nesvesnu potporu prihvatanja u razumevanja osećanja jer su im ona sama jedino sredstvo za komunikaciju. Kako vreme prolazi, dete raste I razvija se, usvajanjem IQ i uvežbavanjem različitih veština, samim tim i veština govorenja. Deca zaboravljaju čemu im emocije služe. Još uvek su pod njihovim nesvesnim, ali odrasli ih uče da treba slušati svoj racio svoje misli, a one su neretko u suprotnosti sa našim istinskim stanjem.

Šta se dešava kada dete spoznaje svet?

Uočavamo slobodu bez granica. Naučeni smo da vaspitamo decu tako da uspostavljamo granice i to je u redu kada je bezbednost u pitanju. Granice koje se tiču kodeksa osobina i one koje nas ukalupljuju u sredinu zapravo deci seku krila emocionalne razvijenosti.

Tako dete dok odrasta postaje poslušno i učtivo, mirno sedi u gostima i ljubazno pita da li sme da uzme još jedan kolač i ako roditelj kaže da ne može, lepo vaspitano dete posluša. Šta se ovde dešava?
Da li je dete poslušno i vaspitano? – da.
Da li je dete zadovoljilo svoju potrebu?- ne.
Da li je detetu jasno zbog čega ne može da pojede još jedan kolač? – možda ako su roditelji svesni toga.
Da li dete ume roditeljima da kaže kako se oseća u tom trenutku kada su roditelji rekli da ne može? – najverovatnije je odgovor- Ne.


Svi koraci i sva pitanja bi bila u redu kada bismo i na poslednji odgovor imali DA.

Važno je da naučimo decu od malena da pokazuju svoje emocije. Većina se toga plaši jer deca su neiskvarena, lakoverna i samim tim otvorena da ih neko povredi slučajno ili namerno. Roditelji iz tog straha uče decu da ne pokazuju svoje emocije jer ih to čini ranjivim i tako guše prirodnu dečju razvijenu emocionalnu inteligenciju koju su dobili kao dar po rođenjem.

Da bi se ovo izbeglo, potreban je jedan korak.
Samosvest je ključna kada želimo razviti ili zadržati EQ. To je sposobnost uočavanja sopstvenih emocija i shvatanje kakav uticaj one imaju na naše okruženje. Samosvest znači osvestiti ko smo istinski. Naučiti decu da usmere svoje misli ka unutrašjnem biću. Da znaju ko su, da vole sebe upravo takve kakvi jesu. Da prihvate promene koje dolaze iz dana u dam sa odrastanjem, da te promene  isprate kroz emocije koje ih obasipaju u datim trenucima. Važno je pomoći detetu da izgradi pozitivan stav o sopstvenom biću i da se voli sa svim nedostacima. Roditelji gube energiju objašnjavajući detetu da je predivno iako ima višak kilograma, na primer. Dete to ne vidi tako. Umesto što se trude da ubede dete da je predivno, korisnije bi bilo da navode dete kroz pitanja da uvidi samo šta je to dobro kod njega. Da sam zaključi zbog čega može biti srećno i zadovoljno. Da nauče svoju decu da je sve moguće samo treba pravičnim koracima istrajno koračati ka tom cilju i uvek ostati svestan zbog čega je u opšte taj put i započet.


Kod mlađe dece je ovo neizvodljivo jer ono treba naučiti da prima informacije iz okruženja na pravičan način. To je sve što treba da naučite dete. Zatim na sopstvenim primerima izražavati korake koji vode do samospoznaje. Deca će to pomno pratiti i u jednom trenutku će se potpuno prirodno prepustiti istom modelu, tada treba početi sa usmerenim vođstvom.

Sada kada znamo da deca imitiraju naše ponašanje, zapitajmo se šta je onda sa vršnjačkim nasiljem? Sa povučenom decom? Sa agresivnom decom? Sa decom čiji je neki oblik razvoja u deficitu i zaostaje? Pre nego što osudimo ovu decu, zapitajmo se kakav primer su im dali njihovi roditelji.
Kada u agresivnom detetu vidimo dete koje u porodici nije moglo da iskaže svoje želje i niko njegove potrebe nije čuo, kada u deci koja se tuku vidimo oca ili majko koje sve rešava batinama, tada možemo reći da smo emotivno inteligentni jer vidimo iza površine. To ne znači da se takvi postupci opravdavaju, ali važno je da shvatimo da uvek postoji nešto iza što je podstaklo takvo ponašanje. I tada su ta ponašanja dar jer nam služe da uvidimo emocije i osećanja koja neko ne ume da iskaže. Vidite, sve se na kraju svodi na osećanja. Prihvatimo ih i zagrlimo prijateljski jer to je jedini put do istinske sreće.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač