KOLUMNA: “DOBRA STRANA AGRESIJE”

Potrebno je razlikovati produktivnu i destruktivnu agresiju. Odrasle osobe mogu podražavati oba oblika, dok je kod dece svojstven, uglavnom, produktivan oblik, jer predstavlja nemoć i želju za pomoći, a ne prestiž i želju za vlasti.
Daću Vam primer destruktivnog oblika koji se zasniva na moći i nepokolebljivom autoritetu.

ZATO ŠTO JA TAKO KAŽEM!

Želim da postavim pitanje svim roditeljima – da li stvarate decu da bi vama bila na usluzi i od njih stvarali potčinjene ličnosti koje do kraja svog života treba da se osećaju dužno prema vama jer ste im taj život podarili, ili želite da im pružite ljubav, poštovanje i poverenje i na taj način ih uvedete u svet odraslih?

Generacije su nam isfrustrirane robovlasničkim društvom i takvm načinom vaspitanja. Svako će reći da voli svoje dete i da želi samo najbolje za njega, ali da li svojim postupcima čine da se to i delima potkrepi?..

Ljudi uče na svojim greškama. Ako su i sami bili potčinjeni kao deca, takvi roditelji imaju predispoziciju ili da budu mnogo gori, ili da budu preblagi, krajnosti su obe moguće. Suština je da ni jedna ni druga strana nisu zdrave za vaspitanje deteta. Ovakve traume mogu biti vrlo kobne za čitavu lozu. Zbog toga želim da skrenem pažnju ostvarenim i budućim roditeljima da za trenutak zastanu i obave jedno kvaliteto preispitivanje postavljajući sebi sledeća pitanja:

– Kakvo sam ja detinjstvo imao?
– Da li sam bio saslušan kao dete?
– Koliko pravo sam imao da izrazim svoja osećanja i potrebe i da li su to moji roditelji uvažavali?
– Šta me je najviše ljutilo i rastuživalo?
– Šta me je činilo srećnim i zadovoljnim?
– Kada bih sada mogao, šta bih poručio malom sebi?
– Kada bih sada mogao, šta bih poručio svojim roditeljima tada?

Prepustite se i iskreno odgovorite na ova pitanja. Na taj način posmatraćete svet očima deteta.
Prošlost ne možemo promeniti, ali dragocenost je u tome što imamo priliku da utičemo na sadašnje događaje i tako detinjstvo i odrastanje svojih mališana učinimo kvalitetnim i sigurnim. Budimo najbolja verzija sebe dok koračamo sa svojom decom.

Sasvim je u redu grešiti i biti nesavršen

Pravo pitanje je – koji je to najbolji način? Dajem sve od sebe, ali negde uporno grešim.
Normalno je da niko nije savršen i najbolje što možete za svoje dete da uradite jeste da budete prirodni sa svim nesavršenostima. Na taj način detetu šaljete sliku da je sasvim u redu grešiti i biti nesavršen i da je potpuno normalno to što i samo dete pored najbolje namere može nekoga povrediti. Deca su čista i neiskvarena bića koja upijaju kao sunđeri sve šta im se priloži – ona se formiraju. Sada dolazimo do ključnh momenata koji i najspretnijima umeju izmaći kontroli..

Agresivno ponašanje deteta

Današnji roditelji i vaspitači, pored najbolje namere u želji da izbegnu robovlasničke metode vaspitanja, ne prave greške već propuste koji ih koštaju i zdravlja i živaca, a i dečjeg nekvalitetnog formiranja ličnosti. Lažna slika kao propust – Deca po porirodi ispituju granice svojih roditelja i vaspitača i onoliko koliko oni dopuste toliko ona istražuju.

U takvom istraživanju ranije su sami roditelji sve branili, a danas sve dopuštaju. Stvar je u tome što deca samo žele odgovore, ali ne umeju da verbalizuju svoje želje i svoje nemire. Tako će dvogodišnje dete, nezadovoljno nekom majčinom reakcijom početi da plače i da je udara, ili će u vrtiću ugristi drugara jer su se posvađali. Iz straha odrasla osoba revoltirano reaguje na ovakvu vrstu čina i umesto da dete uključi u razgovor i pita ga šta to želi da mu saopšti, ali ne uspeva, pa tako reaguje, rodtelj kažnjava dete, viče na njega, kritikuje detetovo ponašanje i na žalost isključuje ga iz razgovora. Upravo je to suština.

Kada dete reaguje agresivno ili destruktivno, ono samo ne ume da verbalizuje poteškoću i na taj način ono traži pomoć.

Ovo je jako važno da razumete.
Svaki naredni put kada naiđete na “problematično” dete, zapitajte se da li ćete ga posmatrati osuđivačkim očima, ili ćete se zapitati šta je to što ovo dete boli i sa čim to ne ume da se izbori? Kako mu mogu pomoći?
Verujte mi, svako agresivno i destruktivno ponašanje prizilazi iz negativnih emocija. Pomozite tom detetu tako što ćete ga saslušati. Ako je to Vaše dete, pronađite način da oslušnete njegove emocije, uverenja i potrebe.
Vidite, nepokolebljiv autoritet roditelja čini da dete mora da ćuti, ali zato svoje nezadovoljstvo iskazuje van zidova doma – u školi, sutra svojoj porodici, pa i Vama samima kada ostarite i zamenite uloge dominantnijeg.

Ako osluškujete dečja osećanja i potrebe, kada ostarite, pored sebe ćete imati svoju decu koju pažljivo i strpljivo osluškuju vaše možda nepovezane priče i želje. Ali, ukoliko dete odrasta uz odgovore ZATO ŠTO JA TAKO KAŽEM! ili DOK SI POD MOJIM KROVOM, BIĆE KAKO JA KAŽEM!( bez ikakvog objašnjenja) –  nemojte se pitati u starosti zašto Vas vaša rođena deca ne vide i ne primećuju. Zašto ste usamljeni u staračkom domu bez iskrene posete i zagrljaja koji uliva sigurnost.

Deca uče po modelu. Zato Vam poklanjam ovaj dobronameran savet kako biste ispravno postupili. Nije na Vama da gradite sisteme vrednosti kod deteta, potrebno je SAMO da ga vodite kroz tu šumu i osluškivanjem njegovih emocija dajete odgovore i tako pokažete put do bezbrižnog i kvalitetnog odrastanja punog ljubavi, poverenja i obostranog poštovanja.

Iskreno se nadam da agresija više neće predstavljati tabu, već dragoceni alat koji nam saopštava da je nekome potrebna pomoć.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl.vaspitač