KO SU NEMIRNA DECA?

Na molbu mnogih majkih i prijateljica, vreme je da se posvetim ovoj značajnoj temi.  Zovu ih nestašna deca, hiperaktivna deca a nedavno sam se, kao, nasmejala na izraz- džumbus dete. Pitaju se svi, šta je teško u roditeljstvu, pa se odgajateljima čini  da deca rade stvari koje ne bi trebalo? Ili možda bi?

 Davno sam čula izreku poput ,,sačuvaj me Bože mirnog deteta!” Nisam je razumela dok nisam zaplovila u pedagoške vode. Primetila sam da pomoć najčešće traže ,,mirna i slatka deca”. Dobrice za koje je važila izreka ,,gde ga/je staviš tu ga/je nađeš“. Ta deca su bila melem za svoje roditelje. No da li je to i zdravo? U razgovorima sa njima primećujem da su najčešće sputavana u svom razvoju, i da ono što su njihovi roditelji smatrali nemirnim, deca opisuju kao kreativnost i kao istraživačku radoznalost.

U  stručnoj literaturi a i u svakodnevnom životu, nailazim na podatke da ono što danas zovemo nestašnom decom, u nekom delu je i razvojno poželjno.  Deca  nakon faze simbioze sa majkom ulaze u fazu istraživačkog naleta, kada je sve interesantno i zanimljivo. I zaista, kako bi dete naučilo nešto o svetu a da ga ne istraži? Da bi se dete vaspitalo, potrebno je puno pažnje  i strpljenja, ali i vremena. Danas se izraz nemirno ili nestašno dete meša sa terminom hiperaktivno dete, što svakako nije isto. U stručnoj literaturi, pojam hiperaktivnosti se veže za skraćenice ADD ( attention deficit disorder– deficit pažnje) i ADHD (attention deficit hyperactivity disorder- deficit pažnje sa hiperaktivnošću).  Danas se olako daju dijagnoze deci, pa se stoga svakom detetu koje ,,ne drži mesto” ili ,,ne može da se skrasi” pripisuju navedeni termini.

Roditelji prave dve krupne greške: preterano kontrolišu decu i ne postave im granice. Kod preterane kontrole roditelji najčešće sputavaju dete. Nemoj to, ostavi ono! Dete uči da je na neki način nešto zabranjeno, prljavo, pogrešno.  Sa druge strane, greške deteta u istraživanju doživljavaju strašnim, pa prirodnu potrebu da se dete vrati majci, nakon što se uplaši, shvate olako, što kod deteta izaziva nesigurnost. A svet je za dete riznica za istraživanje.  Pri preteranoj kontroli, dete radi suprotno od onoga što se od njega traži, ne bi li se izvuklo iz sistema koji ne razume i iz komandi koje mu nisu objašnjene. Roditelji, zapravo, prezaštićuju dete, sputavaju ga i ometaju u pravilnom razvoju.

Greške se ogledaju i u nepostavljanju granica, pa je detetu sve dozvoljeno. Mnogi to rade zbog nedostatka vremena, ali neke roditelje frustrira detetov plač, zašto je dete toliko radoznalo i zašto se već jednom ne skrasi? Frustracija nastaje kada im je nešto uskraćeno. Radeći sa decom, prisustvovala sam fazama kod sasvim male dece koja lupaju glavom o zid. Umesto da izoluju decu, zaokupe im ruke, roditelji se uplaše i pokleknu dajući detetu ono što želi. Na taj način deca ne uče da odlažu svoje potrebe i obaveze, što može imati negativne posledice kada odrastu i zakorače u svet, zahtevajući od okoline da im zadovoljava potrebe.

U oba slučaja, deca izrastaju u nedovoljno zrele i nedovoljno odrasle osobe. Potreba svakog ljudskog bića je da oseti svet koji ga okružuje i nauči da u njemu opstane, ali i uživa. Uz ljubav i strpljenje roditelji bi trebalo da podrže dečije odrastanje.

Autor: Bojana Aleksić, pedagog