Pre četiri godine upišem sina na karate. U to vreme išao je na plivanje, ali to mu je brzo dosadilo pa sam mislila da bi mu promena prijala. Jedno vreme je išao na oba sporta. Ali zbog škole i sve većih obaveza, morali smo da se odlučimo za jedan sport. Naravno, izabrao je karate. Bilo mi je drago zbog toga jer je to moja, igrom slučaja, izgubljena ljubav.
Treninzi su bili tri puta nedeljno u školi koja je dosta udaljena od naše kuće. Odvela bih ga, a onda čekala da se trening završi. U početku sam nosila knjigu i čitala u kolima. Ali kako je jesen donosila raniji mrak, nisam mogla da čitam. Pošto u tom naselju ima dosta prodavnica, kafića, rešila sam da šetam dok je on na treningu. Ali to bi trajalo pola sata, a onda bih stajala ispred škole i čekala. Viđala sam iste ljude, a među njima se izdvajala nečija baka. Bila je to žena od nekih šezdesetak godina, ali mladog duha. Videla sam da je svi poznaju, javljaju joj se a i ona sa svima prozbori po koju reč. Jednog dana reših i ja da se upoznam sa njom. Stajala je ispred školskih vrata i pričala sa nekom majkom, nešto neobavezno. Tad uskočih i ja sa nekim komentarom. I tako uplivah i ja u to neobavezno ćaskanje. Već sledećeg treninga stadoh odmah do nje kad su deca ušla u školu. A onda ona predloži da odemo na kafu u obližnji kafić.
Od tad svaki trening smo pili kaficu. Ubrzo društvo je počelo da nam se povećava. Prvo nam se pridružio tata Ivan, zatim tata Željko a onda i čuvena Mara, koju su do tad mnogo pominjali, a ja nikako da je upoznam. Bilo je to divno druženje. Iako različitih godina, bili smo jedna složena družina koja je imala puno zajedničkih tema. Delovalo je kao da se znamo godinama.
Povremeno bi nam se pridružila mama Ana i mama Jelena, Željkova supruga.
Ostali roditelji su stajali po strani i čudno nas posmatrali. Da li je njima bilo neozbiljno to druženje ili su nam zavideli, ne znam.
Kao što rekoh, karate je ostala moja neostvarena želja. Predložih baka Spasi da pitamo trenera da organizuje neki trening i za nas. Pošto je i ona volela karate, prihvati. I tako odosmo do trenera sa interesantnim predlogom. On nas je saslušao i rekao da je predlog dobar i da će razmisliti. Uskoro nam je saopštio da će da oformi grupu za starije. Dao tri termina i na nama je bilo samo da dođemo. Zbunjeni, ne misleći da će to tako ozbiljno biti već jedan-dva treninga, pogledasmo se međusobno.
Došao je i taj dan. Pozvali smo još neke roditelje. Uzela sam svoj kimono i zeleni pojas i uzbuđena krenula na trening. Bili smo Spasa, Željko, Ivan, Mara i ja. U početku nam je bilo naporno ali ipak smo uživali.
Ubrzo, Spasa nas je napustila zbog porodičnih razloga. Bilo nam je žao, ali druženje je nastavljeno uz kaficu.
Posle mesec dana, saznala sam da moram na hitnu operaciju. Tužna, saopštila sam im da odlazim, da ne mogu da treniram.
Posle operacije, krvna slika bila mi je jako loša i više nisam bila ona stara. Shvatila sam da je došao kraj mom bavljenju sportom. Ali kafenisanje je nastavljeno kad sam se oporavila. Treniranje su nastavili Željko i Mara. Ivan se odselio. Onda su došli neki novi članovi. Naša družina ostala je zajedno na kafenisanju.
Nakon nekog vremena, moj sin je prestao da trenira. Tu su prestali i moji odlasci na kafu.
Ponekad se vidimo, ali ne tako često kao onda. Od svih nas jedino Mara nastavi sa treniranjem.
Bilo kako bilo, to je najbolja kafe družina, slučajno sastavljena, koju ću pamtiti večno.
Autor: Sanja Trninić
