KAFA SA CIMETOM

Dok je tog popodneva birala garderobu Staši pre očima prolete jedna decenija. Prolete jedno bezbrižno vreme koje je ipak nosilo breme koje će mnoge živote uplesti bez njihove dozvole. Dugu crnu kosu pažljivo uvi u punđu i duboko se zagleda u ogledalo. Iako se bližio trideseti rođendan bila je veoma lepa i šarmantna, sve u svemu zadovoljna odrazom u ogledalu. Pažljivo je kačila minđušu kao da želi da sve bude savršeno, da odaje sliku srećne i savršene žene. Ipak susret koji je trebao da se odigra veoma ju je uznemirio.

Ulazila je u kafić polako, nogu pred nogu. Pod kožom joj se nešto uvuklo i osećala je jaku jezu. Osetila je i dobro poznati parfem Chanel. Njega je oduvek koristila Milica, njena nekadašnja najbolja drugarica. Ugledala je kako sedi prekrštenih nogu, u suknji i lepoj košulji. Kose podignute u rep gledajući u svoj mobilni telefon. Dok je prilazila stolu kršila je prste. „Zdravo Milice“. „Zdravo Staša“. Stajala je par sekundi, a zatim sede na stolicu nasuprot nje. „Kafu bez šećera“- reče konobaru. „Znaš Staša, godinama sam pokušavala da obavim ovaj razgovor sa tobom, ali nekako nisam imala snage. Nisam znala odakle bih počela, a sada sam skupila svu hrabrost koju imam i zamoliću te da me ne prekidaš“. Staša samo prokuta knedlu i otpi gutljaj kafe.

„Sve ono što se desilo između Borise i tebe, pre one proklete nesreće, bilo mi je veoma mučno. Htela sam oduvek da ti kažem da sam sve znala, ali sam ćutala. I onda kada mi je dolazio od tebe osećala sam tvoj miris na njemu, ali sam i tada ćutala. Ćutala sam zarad našeg braka, naše sreće… a ti, ti si mi bila najbolja prijateljica. Moj idol, uzor…  I tada sam pokušala da te u svojoj glavi opravdam, da nađem neki valjani razlog… ali nije vredelo. Znam i za trudnoću i za pobačaj. Znam da je bio spreman da me ostavi zbog tebe u tom trenutku, ali život po nekad ipak odigra fer. Ume da postavi stvari na svoje mesto. Znam ja da on tebe i sada voli i da često pomisli na tebe, naročito sada kada mu se bliži kraj“. Staši krenuše suze, ali ne izusti ni reč. Pročitaj dobro to pismo, to su njegove poslednje reči upućene tebi.“

Staša je stiskala papir u rukama, a reči nisu htele da izađu iz njenih usta, iako je imala puno toga da joj kaže. Milica je čekala neki odgovor, neku reč, bilo šta… ali ništa. Ustade od stola, ostavi novac za kafu koju je popila još jednom pogleda Stašu duboko u oči i uz ogroman uzdah krenu ka izlazu. Staši tada krenuše suze koje nikako nije mogla da zaustavi. Htela je da je dozove, ali… muk…

Ispila je kafu do kraja. Pored sebe ugleda kantu. Pogleda u pismo i bez razmišljanja ga tamo i baci, bez čitanja, jer joj je ta ljubav oduzela mnogo toga u životu i nije želela da ima bilo kakvo sećanje na nju. Osetila je miris cimeta. U studentskim danima Milica i ona stalno su pravile kolače sa cimetom. Poruči jedan u ime starih vremena i pogleda na sat svesna činjenice da vreme ne može da vrati.

Autor: Lidija Gajić