JUTRO KOJE MENJA SVE

Niko ne zna sta nosi noć, a sta nosi dan… Noću smo nekako mirniji, sve je tiho, pa se i mi utišamo, povučemo se u sebe i odemo na spavanje. U snu smo, čini se, nekako sigurni…

Snovi su naš beg od stvarnosti, u njima je svet drugaciji, mi smo drugaciji… Snovi su drugi život koji vodimo. A kada prodje tiha i mirna noć, onda nastupi novi dan.

A dani često nisu tako opušteni kao noći. Zapravo, obično su veoma burni i puni iznenadjenja. I koliko god da iznenadjenje zvuči kao lepa stvar, često nas jutro razbudi na mnogo svirepiji nacin.

Nikada neću zaboraviti to, naizgled sasvim obično jutro. Otvorila sam oči spremna da, kao i prethodnih dana, odem na posao i nastavim sa uobičajenim aktivnostima.

“Nisam imala sreće sa snovima”, pomislih.

Nisu me mučili košmari, ali neka neprijatnost koja ostavlja duboku tugu u dusi, bila je prisutna. Nije mi bilo jasno zbog čega se to dešava, ali sam odlučila da i ne tumačim. Sve je bilo previše realistično i htela sam što pre da zaboravim…

Previše se toga desilo tokom samo jednog sna, a ja nisam nalazila nikakvu vezu izmedju najlepših i najružnijih situacija koje su se nizale i trgle me iz sna u trenutku kada više nisam mogla da ih podnesem.

Ubrzo nakon ovog neprijatnog budjenja, nekako sam uspela da odem na posao i potisnem neprijatnost nastalu prilikom spavanja. Par minuta kasnije stigla mi je poruka koja je u trenutko poremetila moj svet…

Da li me za to noć pripremala? Da li mi je ukazivala na to da je sastavni deo života i ono loše i ono dobro? I sad se od mene očekuje da to prihvatim… Da prihvatim da više nema osobe koja je čitavog mog zivota bila tu… Nezamislivo!

Nema te sile koja moze učiniti da čovek prihvati da ljudi tek tako nestaju iz zivota, kao rukom odneseni. To je onaj šamar koji vam jutro tako snažno udari da se  ne možete  oporaviti dugo posle njega. Ili, možda, nikad?

Ostatak dana nastavila sam kao biljka – slomljena, živa, a opet tako bez života. Sa knedlom u grlu, bolom u grudima i suzama u očima, sa hiljadu pitanja u glavi- na koja odgovore nikada neću dobiti.

Tešim sebe, možda je ta osoba na nekom lepšem mestu sa kog će me čuvati  i dolaziti u snove, kada budem želela mir od ovog haotičnog sveta na kom smo svi samo privremeno i od kog sigurno postoji neki bolji.

Autor: Bojana Krkeljić