Dok smo sedeli i upijali priče mog dede, urezala mi se jedna njegova rečenica. Glasila je: „Nikad mi nije bilo jasno to što ljudi 15 dana brinu o nečemu. Ja se u tom trenutku iznerviram, al me brzo prođe, prihvatim i idem dalje.“ Postalo mi je jasno na koga sam i sama takva. Kao što sam kroz odrastanje svašta još pokupila od njega.
Nije stvar u tome da nismo zainteresovani za to nešto, ako nismo zabrinuti. Možda smo samo svesni da nam briga nije i nikada neće biti prijatelj. Brižnost, za razliku od brige, treba negovati. I treba se o drugima brinuti u tom smislu. Ali ne i „zbog njih brinuti“. Razlika postoji, no, često između ovih pojmova stavljamo znak jednakosti.
Kad me pitaju kad planiram ovo, šta mislim za ono… Pa, u smislu brige, najčešće niti planiram, niti mislim. Dok sam u smislu analize i traženja boljeg puta itekako za. Šta da ti se desi to i to? Ne znam dok mi se ne desi. A hoću li brinući o tome sprečiti da mi se desi? Jako glupa rabota. I aj što je glupa, nego što je u stanju da ti ispije svu energiju. A jedva da je imaš i bez nje.
O čemu se toliko brineš, pa si zaboravio da se pobrineš za sebe? Nije da je neka lepa tema za razmišljanje, nekima je i bolna, ali je delotvorna. Kao i svaka istina. I radije ću je gorko ispiti, nego se anestezirati slatkim „belim“ lažima, samo da bih sebe ubedila da je moja briga odraz odgovornosti. Nije. Odgovorni smo tek onda kada prihvatimo da briga neće rešiti ništa, dok nas svaki pokušaj da iz iste izađemo, vodi ka rešenju.
Autor: Ana Milovanović
