JEDNA KAP ČINI OKEAN

Kaplje vreme, a mi se tu nešto vrzmamo, pravimo pametni, ljutimo, plačemo, a u stvari teza je malo drugačija. Vreme ne postoji ljudi su ga nametnuli, što znači da kapljemo mi. Sami sebi brojimo minute, sate, dane, godine, Bože…koliko smo ludi, ali da nije brojeva kako bi funkcionisali? Moje mišljenje je slobodniji bi bili, a samim tim i srećniji. Ne bi smo znali da nas razdvajaju kilometri, da imamo godine koje imamo, ne bi brojali novac koji nam stvara više nevolja nego radosti. Opet kada malo bolje razmislim, sve baš i treba da bude ovako kako je sada. Možda treba da spoznamo pojam o vremenu, da bi mogli da spoznamo život. Nismo bespotrebni i ovaj život nama nije uzalud dat. Svako od nas služi svojoj svrsi. Jedna kap čini okean, da je nema okean ne bi bio potpun. No ona sama kao kap opet bi imala svoju svrhu postojanja. Mogla bi da utoli žedj malom mravu ili da pokvasi laticu cvetu koji ište malo vode. Nekada nismo ni svesni kako utičemo na druge ljude. Jedan naš osmeh nekome može ulepšati čitav dan. Nikako da naučimo da prestanemo da robujemo navikama. Valjalo bi da smo stalno u sadašnjosti, ali da smo toga svesni.Teško se čovek menja u tom smislu, potrebna nam je prejaka i nesalomiva volja.

Korak po korak, ko dete kad prohodava da pustimo nekada da dan i ne mora baš uvek slično da nam protekne kao predhodni dani. Sve se odvija i bez nas, bili mi tu ili ne. Zato manje brige, jedan preskočen ručak nije kraj sveta. Hrpa sudova ili neopeglana odeća, ma odmori , pusti , promeni, tako se počinje. Zabušavaj i na poslu po neki dan i onako znamo da sebe uzalud trošimo zarad šake dinara. Poštuj sebe i svoj unutrašnji sat i glas. Proteći ćeš ti, tj.vreme i danas kao i do sada, barem daj sebi oduška malo. Bitan si ovom svetu. Možda i jesi jedna kap, ali činiš okean. Možda i jesi zrno peska u pustinji, ali ni jedno zrno nije isto. Ni kap, ni zrno nisu isti, a opet čine savršenu celinu. Budi savršena celina ili delić savršenstva, tvoje je da biraš. Šta i kako biraš, e to zavisi od tvojih misli i emocija. Zato prohodaj, prvi koraci su uvek teški, ali tu je uvek neko da te nagradi za tvoju hrabrost, kao roditelj kad pruži ruku detetu da ne padne. Samo i jedino je bitno verovati u to što činiš, ako šalješ poverenje i veru, dobićeš podršku i ljubav. Samo i jedino tako funkcioniše ceo svemir,a zašto ne bi i ti?

Autor: Sanja Radojković Djurdjević