Pavle Jerinić, glumac koji je diplomirao kao najbolji u svojoj klasi i koga publika trenutno gleda u veoma popularnoj seriji „Igra sudbine“ odgovarao je na pitanja za naš magazin. O tome kako je igrati na daskama koje život znače u inostranstvu. Šta znači biti najbolji i kako se izboriti za svoje mesto. U daljem tekstu pročitajte šta je sve imao da kaže, a šta je preporučio i vama, čitaocima.
1.Diplomirali ste kao najbolji u klasi i nakon toga nizali ste brojne uspehe. Šta za Vas znači biti najbolji?
To znači isključivo biti najbolji u odnosu na sebe. U suprotnom je to taština, sujeta. Često sam za to navodio primer svog prijatelja koji je u jednom napadu, dok smo igrali košarku fantastično igrao odbranu, ali je i pored toga primio koš. Bio je nezadovoljan, ali sam mu rekao da je dao sve od sebe i bio najbolji što je mogao u tom trenutku. Čovek bi trebalo da teži tome, ali ne i da se oseća devastirano ako to ne uspe odmah da postigne. Za sve je potrebno vreme, strpljenje i istrajnost.
2.Godinu dana ste bili u Londonu gde se oprobali i u njihovom pozorištu. Podelite Vaša iskustva iz tog perioda sa našim čitaocima.
Bio sam mesec dana na masterklasu Gloub teatra iz Londona sa još 20 ljudi iz celog sveta. To je sigurno prekretnica u mojoj karijeri, načinu razmišljanja, samopouzdanju… Nažalost, to je značilo i spoznaju da svoj puni potencijal u onome čime se bavite ne možete da postignete u Srbiji. I zbog toga svake godine gledam svoje prijatelje, pa i rodbinu kako se odlučuju da napuste zemlju, čak ne ni za toliko finansijski boljim životom koliko za tim da bi se osećali ispunjeno u svojoj profesiji i da vas cene. London je veliki grad, sa ozbiljnom kulturom i pažnjom prema kulturi. Nudi mnogo. Kada sam se vratio bio sam logično depresivan, bez obzira što sam odmah ulazio u probe za novu predstavu u Narodnom pozorištu, gde sam mogao da primenim sve što sam naučio. Ali sam nekako terao sebe da nadjem motivaciju i u prejadnoj kulturnoj sceni Beograda i Srbije. Lako je naći motivaciju i inspiraciju u takvom bogatstvu koje nudi London, zar ne? Hajde ti burazeru nadji razlog da opstaneš ovde.
3.Vi ste dete poznatog glumca. Da li Vam je to više pomoglo ili odmoglo do sada?
Pre svega, oduvek sam imao problem sa terminom “poznati glumac” ili “slavni glumac”, jer mi je uvek delovalo nekako provizorno u odnosu na to kako se to često postaje. Znam mnoge kolege koje su apsolutno fantastični u pozorištu i igraju decenijama, ali nisu imali toliko prilike da se pojavljuju često na filmu i televiziji, pa ispada kao da su oni manje bitni jer su manje poznati javnosti. Na kraju krajeva, mediji stvaraju takvu sliku kao da svaki glumac mora biti poznat i slavan. Kao da je to neko bitno životno dostignuće. Ali to je odgovor na neko drugo pitanje. Branko je pre svega sjajan pozorišni glumac i kao takav mi je mnogo pomogao svojim savetima. I tu leži ceo odgovor na Vaše pitanje.
4.Trenutno ste najzapaženiji u seriji „Igra sudbine“ koja se emituje na Prvoj tv svakog radnog dana od 21h. Lik koji tumačite, Matiju, prilično je nadobudan i možemo reći pokvaren. Da li Vam je teško da „uđete“ u takav lik?
Kada pogledate oko sebe, sistem vrednosti u kom smo sprčeni, gde svaka grozna laž traje 17 minuta, jer je već stigla sledeća, pa to sve postaje normalan i najredovniji deo naših života, ne nalazim ništa teško da razumem način ponašanja i razmišljanja jednog bezdušnog, korumpiranog prevaranta. Njima smo okruženi. Znamo ih. Svaki dan ih gledamo. I više im se ni ne čudimo, nit smo besni, nit bilo šta drugo. Samo skupljamo gorčinu u fundus. E tako ja bukvalno igram kako je napisano. Kad je odvratan, stvarno sam odvratan, a kad se pretvara da je nevinašce, ne glumim i lažem da sam nevinašce, već to stvarno jesam. I tako biva najubedljivije.
5.Da li imate posebne rituale pre snimanja?
Popijem tri gutljaja vode, dodirnem kravatu za sreću, šapnem u bubicu – Perune daj mi snage, i krenemo u snimanje. Šalim se. Nemam nikakve rituale, to je posao kao i svaki drugi. Kada dobijem tekst, radim na njemu tako da ga što više prilagodim sebi, da ta replika bude što uverljivija, naučim scenu, sve punktove koji su neophodni, probamo i snimimo. U suštini, najbitnije je da si što bolje skoncentrisan.
6.Svirate gitaru i lepo pevate. Koja muzika Vas pokreće i opušta?
Ne znam da li je to odlika starenja, ali celu ovu pomamu sa autotjunovima doživljavam kao sunovrat u najveće djubre. Danas je svako muzičar izgleda. Ili je danas svako sve. Ok, ja sam vajar jer sam kidao kako sam pravio figurice od plastelina sa 7 godina. To mi sad baš zvuči otmeno, da ne kažem eruditno – Pavle Jerinić, vajar. Volim u poslednje vreme da slušam new retro wave, triphop i saundtrekove iz anima. To me trenutno inspiriše od muzike.
7.Kada pogledate sebe s početka karijere i sada, koliko ste porasli kao glumac?
Nekada sam mislio da sam imao 188cm. Medjutim, supruga mi stalno govori da sam 186cm, tako da sam se izgleda smanjio. Šalu na stranu, nekako je logično čini mi se, da 13 godina profesionalnog života, uz odlazak na raznorazne radionice, gledajući druge, stvarajući svoje, višegodišnji rad sa decom, itd. učine svoje. Tako da mi se čini da sam porastao par metara.
8.Ko je Vaša najveća podrška?
Supruga i roditelji. Ma u stvari, ja sam sebi najveća podrška. Da sam ja “u kanalu” što se tiče moje karijere i posla, ne bi me izvukli ni roditelji ni supruga. Mora čovek da se najviše osloni na sebe i da se bodri, da traje, da ne posustaje. Sve ostalo što dodje sa strane je gratis. A ja imam dosta gratisa.
9.Da li imate u planu neke nove projekte i koje?
Trenutno u Narodnom pozorištu pripremamo predstavu “Orlando” po romanu Virdžinine Vulf, u režiji Bojana Djordjeva. To će biti jedna velika žurka, gde će biti svega. Od igle do lokomotive. Što reče neka besmislena reklama za neki klub u Budvi – Za svakog ponešto, za svakog sve! Biće veoma uzbudljivo.
10.I za kraj jedna poruka našim čitaocima.
Sprdajte se ljudi, kada nemate šta drugo. Nemojte se gristi i kidati jer ćete samo sebi skratiti život. A tako se ne pobedjuje. Ima ona glupa izreka – Bolje grob nego rob, sa kojom se nikako ne slažem. Iz groba se niko nije vratio, bože oprosti. A iz roblja jeste. I znamo i kako. Eto, tako, jedna vesela i optimistična misao za kraj. Veliki i sportski pozdrav!
Intervju obavila: Lidija Gajić
