Jovana Ivetić je mlada autorka koja je prošle godine objavila svoju prvu knjigu „Za pobedu postoje i drugi načini“na srpskom i engleskom jeziku. Jovana je odrastala u Sarajevu, a potom u Beogradu. Završila je engleski jezik i perioda studiranja se rado priseća. Od 2016. godine njeno stalno prebivalište je u avionu, pošto radi kao stjuardesa u Abu Dabiju.
Ljubav prema pisanju je otkrila veoma rano, već sa devet godina je počela da piše. Zanimljivo je da su njeni sastavi u školi ocenjivani prosečno. Često peticom samo zato što su joj ostale ocene bile dobre. Neretko i trojkom jer su nastavnici smatrali da je nejasna, neodređena, da je promašila temu, a ona je zapravo pisala prenesenim značenjima. Zbog toga dugo nije verovala da će ikada išta izdati. Ovo se promenilo kada je otvorila blog i okačila svoj domaći zadatak „Pred jednim umetničkim delom” koji je u roku od nekoliko nedelja imao nekoliko hiljada pregleda.
Sigurna sam da kao neko ko se bavi pisanjem imaš mnogo ideja za potencijalne knjige, kao i mnogo tema o kojima želiš da pišeš. Kako biraš koju priču ćeš ispričati?
Priča o Džejn, Aleksu i Matijasu je prva ikada za koju sam htela da bude knjiga, i pošto će imati četiri dela sve ukupno, sve dok to ne ispišem, nijednoj drugoj se neću posvetiti sa tim žarom. Eh, sad, desi se nekad da me bavljenje ovom temom toliko emotivno iscrpi (ne znam koliko sam suza prolila zbog ovo troje) da moram da pišem nešto laganije i površnije. Tako je nastala priča Forbidden Urge koja je trenutno samo lagana, puna zabave, romanse, sitnih problema i sa srećnim krajem, bez preterane dubine. Čini mi se da kod mene mora da postoji to gore-dole sa raspoloženjem i emotivnom spremnošću. Najvažnije mi je da svakoj priči nađem i smislim srećan kraj. Volim da pričam o ljubavi. Teške teme bar trenutno nisu za mene.
Ne postoji univerzalno pravilo kako se pišu dobre knjige, ali svaki pisac ima svoje trikove. Koji savet bi dala onima koji planiraju da se bave pisanjem?
Mnogo čitanja, definitivno. Svakako i mnogo pisanja, ali čitanje igra ogromnu ulogu. Toliko novih reči i konstrukcija može da se nauči da kada se sve iskombinuje svaki pisac dobije neki sebi jedinstven stil. I eksperimentisanje. Tačka može doći gde ti hoćeš, isto tako i zarez, možeš početi rečenicu gde hoćeš, čime hoćeš. Možeš i kreirati nove reči. Naravno, sve to uz poštovanje osnovnih pravila gramatike i pravopisa.
Knjigu „Za pobedu postoje i drugi načini“ si objavila samostalno. Koliko je u današnje vreme mladim autorima teško da objave knjigu?
Jako teško, i ako nemate novca, gotovo nemoguće. Da se ne bavim letenjem za firmu iz Emirata, nisam sigurna kad bih uspela da odvojim novac za sve – korice, lektora za engleski, formatera, ISBN, itd. Svaka čast domaćim autorima koji uspeju da objave priču da l’ u saradnji sa nekom izdavačkom kućom il’ sami. Na Amazonu je moguće objaviti knjigu besplatno ako pišete na engleskom ili nekom od registrovanih jezika, ali nije poenta samo objaviti. Treba tekst srediti do perfekcije, uraditi lepu i privlačnu naslovnicu, a onda se tamo probiti u moru novih priča koje kreću od nule, kao i vaša.
Nove knjige i novi autori se pojavljuju gotovo svakodnevno. Šta je ono što tvoju knjigu izdvaja od drugih?
Likovi imaju duboku psihološku potporu, a opet priča se čita za dva dana. Ono što najčešće čujem od čitalaca koji mi se jave je da su očekivali laganu pričicu, a zapravo bili poprilično iznenađeni i zabezeknuti, pozitivno. Nakon prvih šest poglavlja nikome i dalje nije jasno šta je poenta knjige i šta će to da se desi, i onda dođe bum. Mislim da je baš taj bum ono po čemu je priča drugačija od većine na koje sam do sad naišla.
Kada bi svoju knjigu trebalo da opišeš u nekoliko rečenica nekome ko do sada nije čuo za nju, kako bi je opisala?
Bavi se jednom ozbiljnom temom problema odrastanja pod pritiskom na način koji nije suvoparan i težak. Isprva se pitate šta se to dešava, a kako priča odmiče, i glavni i sporedni likovi postavljaju vaša pitanja i daju odgovore kao na tacni. Ima tek toliko fudbala da popuni vreme između važnih dešavanja, izazove uzbuđenje i navijanje u iščekivanju ko će pobediti, ali ne previše za one koji sport ne prate. I ono što je meni najvažnije, ima mnogo ljubavi.
Pretpostavljam da ti je svaki lik o kome si pisala drag na neki način. Ukoliko bi zaista mogla da upoznaš jednog lika iz svoje knjige, koga bi odabrala?
Rekla bih Aleks (glavni muški lik u „Za pobedu postoje i drugi načini“ i najdivniji muškarac na svetu), ali zanimljivo je da sam svog dečka upoznala ne shvatajući da je oličenje Aleksa. Obojica su plavi, imaju plave oči, sportisti, slično se ponašaju. Neke drugarice su me pitale da li je Aleks nastao po uzoru na Milana i iznenadile se kad sam im rekla da nije, već da je Aleks nastao mnogo pre Milana. Eto, valjda mislima privučemo ono što želimo. Osim njega, definitivno bi to bila Džejn. Snažno bih je zagrlila, a onda bismo pričale u nedogled.
Svako od nas ima pisce koji su mu posebno dragi i čiji rad izuzetno ceni. Ko su tvoji književni uzori?
Nora Roberts. Ona me je naučila da pišem ljubavne priče. Naiđem tako ponekad na neke tekstove koji opisuju scene seksa na jedan tako vulgaran i primitivan način i bude mi krivo, jer ne mora tako da bude. U Norinim knjigama opisi su umereni, dovoljni, živi, tajanstveni, jasni, nisu višak, nisu previše, sa ukusom su. Imala sam sreću da se od svih pisaca ovog žanra prvo nje prihvatim. Ne znam ni koliko sam njenih knjiga progutala samo u osnovnoj školi, da ne pričamo kasnije.
Kakve književne poduhvate planiraš za naredni period?
Izdaću drugi roman o Džejn, Aleksu i Matijasu. Mislila sam da ću završiti za godinu dana, međutim pri kraju sam i dopada mi se, ali čini mi se da moram da dam priči malo vremena da odstoji. Ipak je prva knjiga nastajala četrnaest godina, te ovu drugu ne želim da zbrzam.
Pošto je nastavak daleko teži i ozbiljniji od prvog dela (biće i dalje zgodnih momaka, fudbala, ljubavi i srećnih krajeva), pisanje me mnogo iscrpljuje, tako da verujem da ću paralelno pisati kraće priče za Votpad i Instagram, koje će biti opuštenije i rasterećenije. Eh, da, i trudiću se da proguram prvi deo knjige da postane film, ali o tom potom.
Intervju obavila: Milica Barać
