Međutim, na početku verovatno nećete misliti tako, već da vam se desilo nešto strašno.
Kada se roditelj suoči sa činjenicom da njegovo dete ima fizičke i mentalne smetnje, obično ga prvo preplave osećanja straha, očaja, beznadežnosti, poricanja, pa čak i krivice.
Zašto je to tako?
Nama, na primer, nije direktno rečeno da je Joana dete sa fizičkim i mentalnim smetnjama. Bila je to neka vrsta lekarske pretpostavke nekoliko dana nakon njenog rođenja. Rekli su nam da nije skroz jasno i da ne mogu da tvrde sa sigurnošću, ali da ima naznaka koje bude sumnju, i da bi za mesec dana trebalo da je odvedemo kod specijaliste.
U dubini duše sam znala da nešto nije u redu.
Sećam se da sam se osećala kao da me je neko udario u stomak. U isto vreme, telo mi je drhtalo, a soba se okretala oko mene nakon što sam shvatila realnost – dete sa posebnim potrebama.
Ali zašto? Zašto je naša prva reakcija takva? Šta je tako zastrašujuće u vezi sa tom činjenicom? Zašto reagujemo na taj način? Postoji li neki poseban razlog zašto to doživljavamo kao najveću tragediju?
Na pamet mi pada nekoliko razloga zašto uvreženo mišljenje glasi: “Imati dete sa posebnim potrebama je strašno i užasno”.
Prvo, postoji nekoliko verovanja i programa koje nosimo od detinjstva. Kad smo bili deca, posmatrali smo odrasle i njihove reakcije i komentare na stvari, ljude, situacije, i na taj način smo (nesvesno) oblikovali definicije šta je normalno.
Dok sam bila dete, usvojila sam program: imati bilo koji hendikep je „ne daj bože“.
Prosto posmatrajući odrasle kako komentarišu nekoga ko je hendikepiran ili ima dete sa posebnim potrebama, primila sam poruku da je to nešto zaista loše i da bi bog treba da “spreči“ ovakve „tragedije“.
Ti komentari su uvek bili puni sažaljenja prema hendikepiranoj osobi i njenoj užoj porodici, i puni pretpostavki izrečenih u njihovo ime, kao, na primer: „Naravno, Lajlino dete ne može da ide u normalnu školu. Kako će…? Jadna Lajla”. Ili: „Ne mogu oni da planiraju dugo putovanje. Znaš, zato što njihova ćerka ne može….“ šta god.
Uopšte, bila sam ubeđena da je imati zdravo dete “normalno”, a da živeti kao osoba sa posebnim potrebama “nije normalno.”
Sada znam da je “normalno” diskutabilna kategorija.
Drugo, imamo utisak da kontrolišemo sve što nam se dešava u životu. Zato većina nas razvije kruta verovanja, nadajući se da će nam ona pomoći da živimo na predviđeni način i u okviru granica koje sami postavljamo. Svaki put kada nam se dogodi nešto što ne možemo da kontrolišemo, vidimo to kao tragediju. Doživljavamo to kao neuspeh i nedostatak sposobnosti da kontrolišemo stvari.
Ovo se događa posebno kada živimo nesvesno i reagujemo po navici. Život, naravno, ima načine da nam dokaže da nismo u pravu i da, ne samo da ne možemo sve da kontrolišemo, već da ne bi trebalo ni da se fokusiramo na kontrolu. Umesto toga, treba da se fokusiramo na fleksibilnost i sposobnost da se prilagodimo. Dr Bruce Lipton kaže: “Rigidna verovanja stvaraju probleme”, što znači da fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja dovode do rešenja.
Treće, skloni smo upoređivanju sa drugima. Posmatramo prijatelje i rođake sa zdravom decom, i pomislimo “Da li je ovo previse tražiti?”. Opet možemo govoriti o tome šta je “normalno.” Naši programi nam govore da je samo zdravo dete normalno dete. Ako smatramo da nešto nije previše da tražimo i želimo, a ipak to nemamo, osećamo nepravdu i da nemamo jednaku šansu za sreću kao svi.
Četvrto, obuzeti smo strahom da će naše dete sa posebnim potrebama patiti. Smatramo da će naše dete videti sebe iz našeg ugla. Tako da, ako smo mi tužni što je naše dete drugačije, mislimo da će i ono biti zbog toga tužno; što nije slučaj. Oni ni su fokusirani na svoja ograničenja. Srećni su i radoznali kao i svaka druga beba.
Oni će biti tako srećni duže vreme, ali ako su roditelji nervozni, pod stresom, tužni i stalno osećaju krivicu, na kraju će se to odraziti i na njih. Deca uvek upijaju energiju koju emitujemo.
Peto, zavisi u kojoj državi trenutno živite. Kako vaša kultura gleda na osobe sa invaliditetom? Da li je država uključena u pomoć i podršku porodicama sa decom sa posebnim potrebama? Postoje li bezbedni trotoari i javni prevoz prilagođeni osobama sa invaliditetom? Da li su invaliditeti tabu u toj zemlji, ili se vode otvorene rasprave o inkluziji i šta se može učiniti u javnom interesu da bi se takvim osobama obezbedili najbolji mogući uslovi? Ako nemate pozitivne odgovore na ova pitanja, velike su šanse da ćete imati više negativnih emocija.
Smatram da su to glavni razlozi zašto većina smatra da je strašno imati dete sa posebnim potrebama.
Imati dete sa posebnim potrebama ili živeti sa bilo kojim invaliditetom nije nenormalno.
U ovom trenutku, oko 650 miliona ljudi širom sveta živi sa nekom vrstom invaliditeta. To nam govori da je vreme da promenimo definiciju za „normalno“ dete, normalnog muškarca/ženu, normalnu porodicu i tako dalje. Ne samo da treba da je promenimo, već nam uopšte nije potrebna takva oznaka. Šta kažete na termin „drugačiji“?
Ne trebaju nam oznake da opišemo roditeljska iskustva, jer je svako roditeljsko iskustvo vredno.
Pretpostavimo da osećamo negativne emocije upoređujući svoje iskustvo sa iskustvom „imati zdravo dete“. U tom slučaju treba da se zapitamo da li je ovo sasvim prikladno poređenje? Da li smo sigurni da možemo biti srećni jedino ako imamo zdravo dete?
Roditelji koji imaju zdravo dete da li zaista žive srećne i ispunjene živote, bez izazova?
Da li su oni sve vreme puni zahvalnosti i uvažavanja? Da li je zdravo dete jedini uslov za sreću? Ne mislim da jeste. Ovo samo dokazuje da su sreća i radostan život samo stanja uma i nisu toliko u vezi sa uslovima i situacijom.
Šta ako je ovo najbolje što je moglo da nam se desi?
Ako ćemo zbog ovog iskustva više čitati, više razumeti, biti saosećajniji i bolji čovek za sebe i svoju okolinu?
Šta ako ovo iskustvo učini da odemo na neverovatna putovanja, na koja nikada ne bismo pomislili da idemo? Šta ako zajedno služimo (naše dete i mi) većoj svrsi, da nateramo stručnjake da pomeraju granice znanja i pronađu lekove za generacije koje dolaze?
Kako da ne pomislimo da je biti roditelj deteta sa posebnim potrebama divno iskustvo kada, u cilju pružanja najbolje nege, terapije, bolnice, istraživanja…. izlazimo daleko izvan naše zone udobnosti, što čini naš lični rast i razvoj neizbežnim?
Da ne spominjemo jedinstvenu priliku da osetimo bezuslovnu ljubav.
Kakav je blagoslov biti u stanju da osetiš bezuslovnu ljubav! Dete koje ti je dato da ga voliš bezuslovno, bez očekivanja, bez obzira da li hoda ili ne, priča ili ne, ima odlične ocene u školi ili ne… To je blagoslov.
Biti roditelj deteta sa posebnim potrebama je divno iskustvo.
Zato što je vaše. Ne treba vam niko da vam to kaže, i ne treba vam odobrenje drugih da svoju situaciju posmatrate kao priliku da živite svoj život najbolje što možete.
Možemo da promenimo percepciju o svemu što nas muči ili rastužuje. Treba da radimo na svojim programima i mislima. Tako ćemo shvatiti da je naš izbor da li ćemo živeti srećno i ispunjeno.
Slobodno podelite svoja mišljenja i komentare u vezi sa ovim.
Autor: Maya Stoychevski, Life coach and coach for special parents
Preuzeto sa: mayastoychevski.com
Tekst: Having a Special Child Can be a Wonderful Experience
