Kada bih ranije razmišljala o tome koja je moja svrha, ono što bi mi prvo padalo na pamet, gurala sam u stranu. Iskakali su programi, svi oni nekorisni, naučeni obrasci koji su mi opkolili već utkane kodove. Kodove duše, kodove svrhe i kodove smisla mog postojanja. Naravno da možemo biti sve što poželimo, čujemo tu rečenicu okolo, nije sporno. Pitanje je znamo li šta želimo? Sve više dolazim do ljudi koji rade ono što vole. Postoje i oni drugi koji su zavoleli ono što rade, a treće ne bih ni navodila. Draže mi je da budem u ovoj prvoj grupi, jer sam to oduvek i radila. Doduše, više za svoju dušu, nekako prikriveno, nisam tome pridavala značaj. Pa šta ako lepo pevam, nije to ništa. To što pišem dnevnik od 7. razreda je samo moja stvar, pobogu. Lepo igram, a šta s tim? Kakav beg od sebe. Čak i kad su mi drugi na to ukazivali, kad su hvalili to što uradim, kad ih je rasplakao neki moj tekst, neka moja pesma, ništa mi nije značilo. Bila sam „slepa“ i odlučna da negiram.
Osećate li i vi kako propuštate da vidite svoje veličanstvo i tu veličinu koju ono nosi? Nedavno sam shvatila da ja i te kako propuštam i uporno sputavam svoje biće, jer mi je sve drugo bilo preče. Nije lepo kad se trudimo da prigušimo svoj sjaj, čak i naše telo tada pati. Verujem da svako ko zaista želi da dođe do sebe, da se čuje i razume, ne može da promaši. Kad se povežemo sa srcem, kad osetimo koliko smo voljeni, nema šanse da se vratimo na staro i živimo po naučenom, koje nam obično ne koristi. Ako mislite da ne znate šta želite, potpuno je ok, ne morate znati. Ako mislite da ne možete to nešto sada da uradite, ni nemojte. Ali kada osetite svom svojom dušom da je nešto za vas, kada se otvorite za mogućnosti i priznate da iako možda ne znate baš najbolje, ali hoćete, onda nema tog straha i nema tog izgovora koji vam može stati na put. A znate zašto? Zato što je vaša duša već prokrčila sve puteve da do nje dođete. Smete li još da čekate? Ja ne, već sam krenula.
Autor: Ana Milovanović
