…i tako, živimo u svojim ljušturama. Ponekad smognemo snage da se osvrnemo iza sebe, pogledamo oko sebe i osmotrimo to što je oko nas. Ako malo samo začeprkamo po prošlosti poput bumeranga sruče se uspomene; lepe, ružne, dremljive. Možda se tada vratimo u onu ulicu, na mali trg, na onaj most, ono ćoše. Možda se setimo klupe na kiši, parkića ili uzane staze kojom smo nebrojeno puta prošli. Oronulih stepenica, uzanog drvenog čamca, letnjeg žamora i pregršt poznatih lica.
Znam da takve momente imamo svi. Momente koji nas dižu, spuštaju, uljuljkuju i mame svojim mirisom. One koji nam izmame setan osmeh, jer smo se setili…Negde sam pročitala da ništa ne vraća prohujale dane tako kao miris, a mi smo baš mnogo toga omirisali. Verovali ili ne, tada se sa studentskim indeksom i rancem na leđima za sitne pare mogla proputovati cela Evropa i mi smo to obilato koristili. Zbog toga i imamo toliko mnogo mirisa spakovano u nekim fiokama koje se čudesno, s vremena na vreme same otvaraju. Svakojakih uspavanih sećanja tu ima; čempresa na moru, ćevapa na Baščariji, paprika u Šumadiji, margarite u Trstu, girosa na Tasosu, tu negde je čak i miris krede u školi; amfiteatara i predavanja na fakultetu..
Mirisi nas spretno vraćaju u epicentar nekog dešavanja u prošlosti. Razbuktaju oni tada sve emocije za koje smo mislili da više ne postoje.
Jednom su svitanja bila naša, a zatim su negde otišla. Jednom su snovi uz zvuke gitare bili podeljeni u tišini letnje noći. Samo u tom jednom trenutku bili su naši, zajednički. Maštali smo i pevali, razmenjivali sitne i krupne tajne. Noći i dane provodili zajedno i nekako je sve bilo samo nama podređeno. Bila je to mladost za koju smo mislili da nikada neće proći i da je baš naša najlepša. Čitali smo Jesenjina, Lorku, Nerudu…..raspravljali o mnogim stvarima i bili ubeđeni da smo baš mi oni koji će promeniti svet, jer ga, naravno, nabolje shvatamo.
Možda smo razbacani, ali u jednoj, samo u jednoj uspomeni možemo svi da se nađemo. Možda se ne viđamo, ali nas neka čudna sila drži jedne uz druge. Možda nas je vreme pregazilo, ali uspomene ne. Možda ćemo se u budućnosti viđati na još nekim čudnijim mestima. Ipak, jedno znam, svaki ponovni susret počinje onim – sećaš li se……da, sećam se.
Hasta manjana do nekog sledećeg susreta.
Autor: Male Velike Stvari
