Posle nekoliko godina ponovo sam tu… Isto mesto, druga ja. Udišem vazduh koji je čitavog života bio ono što mi vraća snagu, gledam predele na kojima su se oduvek moje oči odmarale, slušam zvuke reke koji su me smirivali kad god bih bila uznemirena i neraspoložena…
Ništa se nije promenilo, a opet… nešto nedostaje. Neko nedostaje! Nedostaje neko zbog koga sve ovo dobija posebnu draž, neko ko sve to drži na svom mestu i daje mu poseban sjaj…
Da, oseća se koliko neizmerno fali ta ruka koja čvrsto drži sve niti na okupu, koja ih povezuje u jedno, prepliće ih i od njih stvara magiju. Od tih niti pravile su te ruke čaroliju, pravile sve ono što se urezivalo u naša srca.
Fali i uvek će faliti taj glas razuma koji se oštro, a opet umilno prolomi među drvoredima i naredi svemu da bude što sjajnije, življe, lepše, bogatije… Da svaki milimetar ovog mesta da svoj maksimum i predeo učini najlepšim mogućim.
Nedostaje do bola ta ogromna duša koja se urezala duboko u svaki kamen, svaku kap vode, svako drvo, travku i cvet… nedostaje ta duša koja je svoje delove bezuslovno poklanjala svemu i svima ovde i to nedostajanje se oseća svuda.
Oseća se nedostajanje u vazduhu, u treptaju zvezda, sjaju meseca, u mirisima, ukusima i svim drugim osećajima, u svemu opipljivom i neopipljivom.
Jeste, sve je isto, osim što bez zvezde vodilje, bez glasa razuma i sunca koje nas je svojom energijom sve činilo srećnijima – ipak mnogo toga nedostaje.
Znam, nisam ista ni ja, mada se možda čini kao da jesam. Osećam da fali deo mene, da postoji taj komadić koji nedostaje kako bih bila cela i kako bi sve oko mene ponovo imalo isti smisao.
Autor: Bojana Krkeljić
