DEVOJČICA SA KNJIGAMA

Sinoć sam malo preturala po svojim sećanjima… Često mi se, bez ikakvog povoda, jave slike iz detinjstva, uspomene, dragi ljudi, lepi i ružni događaji… Valjda sve što nam se ikad dogodilo čini sastavni deo nas, pa nas povremeno podseti na značajne trenutke i važne lekcije koje bi trebalo da smo naučili.

Tako mi se javila i jedna devojčica koju sam znala pre mnogo godina. Vesela i uvek puna novih ideja, volela je sve što vole i druge devojčice: lutke, jurnjavu u prirodi, žmurke, haljinice, cipelice, šminku itd. Svakodnevno je uživala igrajući se sa drugaricama, ujedno razgovarajući i o svojim „planovima“ za budućnost.

Ipak, kako zbog obaveza nije uvek bilo moguće igrati se sa društvom, devojčica je morala da smisli i kako da sama provodi svoje slobodno vreme. Tako je, prilično rano, otkrila čari knjige. Već kao veoma mala, dok još nije znala da čita, neprestano je tražila drugima da joj čitaju omiljene priče. Uživala je u tome da ih sluša iznova i iznova…

Jednog dana, kada je shvatila da drugi neće uvek imati vremena za nju, uzela je knjigu i počela da okreće stranice. Kako je priču znala napamet, uspela je da poveže i to šta piše, zapitkivala o slovima koja nije znala i tako redom… Sve dok nije prešla sve svoje najdraže knjige i naučila da čita bez ičije pomoći.

Od tog trenutka, devojčica nije prestajala da čita! Knjige su postale njen čarobni svet, ispunjavale su joj vreme na najbolji mogući način. Kako je umela da kaže, one su joj bile najbolja zamena za prijatelje i najbolji lek za dosadu. Nikada više joj nije bilo dosadno!

Godine su prolazile, a knjige su i dalje bile omiljeni vid opuštanja za ovu, sada već veliku, devojčicu. Ne znam tačno u kom trenutku, ali osim čitanja, otkrila je i čari pisanja. To je njen svet učinilo još čarobnijim! Umela je satima da piše o svemu i svačemu, da se tako zanese da zaboravi čak i da jede…

Inspiraciju je videla svuda: u ljudima kojima je bila okružena, u prirodi, predmetima, životinjama, u svim lepim i ružnim događajima koji su je zadesili. Vremenom je pisanje postalo njena terapija kojom se branila od svega što je čini tužnom.

Čitanje i pisanje smenjivali su se u njenom životu kao dve najdraže stvari koje su bile tu kada sve drugo popusti. Kada život počne da šamara, tuga krene da pritiska, prijatelji okrenu leđa, bol i nepravda krenu da pritiskaju sa svih strana… znala je da na knjige i olovku uvek može da računa.

Pisala je i o svemu što je radovalo, davalo joj snagu, nadu, želela je da to prenese na papir kako bi uvek mogla da se podseti tih srećnih trenutaka koje nije želela da zaboravi nikad. A možda jednog dana i neko drugi to pročita i dobije neku novu nadu ili inspiraciju, možda nekoga učini srećnim…

I baš sinoć ta devojčica mi se javi u svom punom sjaju, da mi osveži sećanje na svoje početke. Rekla sam joj da se ne brine, nikada ja na nju neću zaboraviti, duboko je urezana u moje pamćenje. I znam, još nije prestala da piše, još uvek čita i stavlja knjige kao melem na rane… Često je poredim sa Forestom Gampom koji nije prestajao da trči kada je jednom pokušao, tako ni ona nije prestala da čita i piše…

Autor: Bojana Krkeljić