DEO MENE

I opet se događa isto. Sedim bez teme, bez ideje za pisanje. A znam da moram predati tekst najkasnije sutra. Ah ta reč „moram“…nikako je ne volim. Kad god se osećam priteranom uza zid i znam da nešto moram sve postaje nekako teško i inspiracija se povlači u ćošak. A ustvari ništa se ne mora, zar ne? Ja ustvari želim da predam ovaj tekst do sutra pa čak i ako sam bez ideje. Navikla sam da moji tekstovi nikada nisu smišljeni i milion puta prepravljani i dorađivani. Oni su deo moje duše i samo poteku iz mene. Pa tako se i ovaj put sasvim bez ideje prepuštam toku svojih navirućih misli i prstiju koji kuckaju po tastaturi. Neka to bude reka mojih trenutnih stvaralačkih misli jer zašto svaki tekst mora imati savršeno skrojenu temu?

Pijem kafu i gledam na sat…Uskoro moram na posao. Razmišljam…Obožavam svoj posao nastavnika engleskog i obožavam tu divnu dečicu sa kojom radim. No nekako kako se bliži kraj školske godine, osećam umor. Potrebno mi je punjenje baterija kako bih kao i svake godine sa puno entuzijazma i radosti krenula u novu školsku godinu. Rade se završni testovi, pripremaju diplome. Međutim, juče me je jedna devojčica neizmerno obradovala. Kada je došla na čas donela mi je korpicu sa cvećem. Ne radi se o poklonu, on je svakako divan ali… Radi se o ljubavi koju ona gaji prema meni. O poverenju. Došla je kod mene pre dve godine kao mlađa od ostalih i kao neko kome srpski nije maternji jezik. Mama je želela da pokušamo mesec dana  pa ćemo videti. Nismo se mnogo nadale, devojčica je bila uz sve to i povučena. Uz maksimalan trud sa sve tri strane devojčica je napredovala čak i više od očekivanog, zavolela časove, a progovorila i srpski. Tu posvećenost i ljubav osećam i kod mojih drugih učenika, a sigurna sam da tu ljubav i oni osećaju s moje strane.

Nedavno me je jedan otac pitao da li sam stroga? Šta znači biti strog? Učiniti da se deca osećaju prisiljena da nešto uče. Ne, moje metode su drugačije. Ja prvo tu decu volim i oni to znaju i osete. Zatim želim da se osećaju prijatno na časovima a samim tim osete i volju i želju da nešto nauče. I to donosi najbolje rezultate.

Želim toj divnoj deci da ostanem u lepom sećanju i da im pomognem da steknu naviku da uče zbog želje a ne zbog nečijeg „moraš“. I ne samo kada je strani jezik u pitanju. Želim da se „moram“ pretvori u „hoću“ i da nauče da rašire krila najjače što mogu i lete do neslućenih visina i širokih prostranstava. Kako bi bilo divno da svi ljudi na ovoj planeti pronađu u sebi onaj zakopani deo dečije duše. Svet bi bio čaroban.

I dok pijuckam kafu i pogledam na sat shvatam da je vreme da krenem.  Zato završavam ovaj tekst uz osmeh koji nije silazio s mog lica svo vreme pisanja. Znam da su moja dva životna poziva da radim sa decom i pišem i samo kada to radim ja sam tamo gde pripadam. I setih se usput da sam jednom počela pisati priče za decu koje trenutno čame i čekaju decu koja će ih čitati. Ko zna, možda ih i nastavim pisati. Videćemo gde će me moja tastatura odvesti.

Autor: Tijana Mihajlović