DEDA MRAZE, DEFINIŠEM ŽELJU OVAJ PUT !

Koracima ne brzim da se ne okliznem i tresnem kao što umem, krenuh da vratim knjigu u biblioteku. Tačnije, biram kuda gazim, ovaj put je tako. Klizavo je pomalo od tek palog snega. Nego, nešto se razmišljam…Pa ja kasnim sa vraćanjem knjige. Sada će novčani penali iako su me vrapci zapamtili tamo. Navikla sam na penale, ma drago mi što čim nešto zabrljam, istom merom mi se vrati. Barem tako odmah čistim karmu i ne ostavljam ni sebi ni deci u amanet ništa loše. Molim se da me ne kazne, nije neka para al’ što ne bih kupila drugu knjigu tim novcem ili platila šta mi treba drugo. Dobro je, poznata bibliotekarka mi se smeška. ,,Nema vas?” prijatno pita ili konstatuje. ,,Grupni virus u kući” odgovaram kao molbu, više nego kao odgovor na njeno pitanje. Gledam druge knjige dok me razdužuje i držim sebi palčeve. ,,Malo kasnite”, prenu me iz kobajagi zamišljenosti. Odgovaram smeškom i sležući ramenima, u smislu žao mi je. ,,Nećemo pisati kaznicu, redovni ste i česti ste ovde, ali istekla vam je članarina i morate je obnoviti sada ako želite novu knjigu”. Moj kiseo osmeh, znala sam, opet sam poželela želju tek tako. Plaćam članarinu, uzimam par knjiga i izlazim. Kada ću naučiti da definišem željuuu! Znači trebalo je pomisliti da me ne kazne i da mi još važi članstvo. Vraćam film, e jesam baksuz, maler šta god. Ranije poželim nešto i to bude.

Hoću nove cipele i budu cipele. Te iste cipele žuljaju, ubijaju i dam ih drugom. Umesto da sam želela lepe, udobne i cipele koje odmaraju nogu. Dešavalo se da žurim da ,,uhvatim bus”. Kada sam izlazila iz busa, pridržim se rukom za busom i sva iskaljam. Želela sam nekada da imam takvog i takvog momka i bivalo je, ali uz to sa milion drugih mana i gluposti. Hodam nazad i zamišljam svoju novogodišnju želju. Hoću da je pripremim za svaki slučaj. Znam da ću napraviti propust jer Deda Mraz uvek mora da nešto doda i prosto mu zanimljivo da nosim epitet malera ili baksuza. Ee, dragi Deda Mraze, želim da sam zdrava, da me ništa ne boli, da ne pijem nikakve lekove i nemam neke skrivene boljke i to isto želim porodici, prijateljima i vama što ovo čitate. Zatim želim posao, takav gde će radno vreme biti savršeno za mene. Volela bih da je posao fizički prijatan, sa dobrom zaradom, dobrim šefovima i okruženjem. Posao koji ću raditi, a voleti, e pa cvrc… Setih se da dodam da mi ne kasni plata nikada. To isto želim svima, nego ako omanem da me ne krivite posle. Molim Boga da ni od koga ne zavisim. Tako sam usput želela deci sve lepo, preturala po glavi sitnice, da sve skrojim kako bi bilo perfektno. Znam ja da će me Deda Mraz iznenaditi. Poslaće on ponešto moje, ali će mi dodati svoja mala iznenađenja. Tako ja godinama učim da definišem želju.

Neću pominjati šta sam još poželela, to su ipak moje želje, ne morate baš sve da znate. Želite i vi svoje željice i ne pravite propuste kao ja. ,,Obećavam da ovaj put definišem želje”, čuješ li me Deda Mraze! Vama, moji vilenjaci, želim sreću u svakom obliku i da me još dugoooo čitate! Ups! Da li sam vas sada kaznila ili sam vas obradovala? To pokušavam da vam kažem, tako i meni taj čika sa bradom i crvenom bundicom zabiberi želje. Ma što me ne bi čitali, ja kad pišem, vežem olovku za srce i za dušu. Ljubim vas i…želite…volite…praštajte, a to što Deda dodaje mirođije, neka ga,to mu je posao.

 

Autor: Sanja Radojković Đurđević