Beograd je zaista čaroban grad… Njegova lepota najviše se ogleda u divnim građevinama i još divnijim parkovima koji pružaju mir kakav samo priroda može da podari čoveku. Najfascinantnije svakako jeste to što se na sve strane može videti taj prelaz između starog i novog, istorije i savremenog doba…
Posmatrajući stare, oronule kuće, zgrade, spomenike itd. i poredeći ih sa ovim savremenijim odlično možemo videti kako se svet menjao, koliko smo napredovali, ali i to koliko lepota nema veze sa vremenom, starošću i prolaznošću. Predivne, ponosite i neprolazne građevine vekovima stare svojom lepotom često zasene ove novije.
Tako na jednom istom tlu vlada mnoštvo epoha – ujedinjeno. Svako ima svojih pet minuta slave, svako sija svojim sjajem bez želje da izbriše onog drugog sa lica zemlje. Svesni toga da zajedno čine ovaj grad takvim kakav jeste, jedni svojim iskustvom i lepotom kakva se cenila nekada; drugi mladošću i današnjom vizijom lepote – uspešno vladaju svojom teritorijom.
Gledajući svakodnevno čarobnu prirodu koja se pruža brojnim parkovima i šumama i građevine koje ostavljaju bez daha, shvatam šta je to „Magija Beograda“ o kojoj je Momo Kapor svojevremeno pisao. Magija se zaista oseća svuda, a raznolikost ljudi koje možemo videti na ulicama ovog grada daje mu jednu posebnu notu.
I baš tu, na magičnim ulicama divnog Beograda jedna slika pomutila je sve lepo što se moglo videti. Petnaestogodišnji dečak ležao je na pločniku, a pored njega se nalazila kutija u koju su mu dobri ljudi ubacivali novac za hranu. Ta slika ponavljala se iz dana u dan… Dečak je uvek bio tu, na istom mestu, ne govoreći ništa, već se samo divno osmehujući svakom prolazniku.
Pored njega su prolazili svi oni raznoliki ljudi koji su grad činili življim i posedbnijim… Prolazili su bogati i oni malo manje bogati, nasmejani, lepo obučeni, jeli su, pili… a on ih je samo gledao. Jednog dana odlučih da mu priđem i saznam nešto više o njemu…
Za njega je bilo nestvarno to što mu se neko obraća! Sasvim obično“zdravo“ na njegovom licu je već iscrtalo šok i neveru. Bio je pričljiv… očigledno, nije baš imao često priliku sa nekim da razgovara.
Njegov život je, kaže, od samog početka ovakav, za bolje i ne zna. Otac je negde daleko, nikada ga nije upoznao, niti je ovaj želeo da ga prizna… Međutim, ne zamera mu on na tome, bio je srećan sa majkom – dok je imao… A onda je ostao potpuno sam. Živi u napuštenoj kući, skuplja pare za hranu, navikao je na ovaj grad, na ove ljude, na sve… Ne krije to da bi voleo da mu bude bolje, ali, kaže, i ovako je dobro, samo dok može da skupi za hranu i dok ga niko ne dira.
Ne, nije zaplakao nijednog trenutka, na njegovom licu uvek je osmeh – osmeh velikog borca. Nije se ni žalio, samo je ispričao svoju priču onakvu kakva jeste, srećan zbog toga što neko želi da je čuje. Pitala sam ga da li je pokušao da nađe neki posao, na šta je on odgovorio da bi voleo da radi, ali ne može jer nema ni krštenicu, ni bilo kakav dokaz o tome da uopšte postoji na ovom svetu…
Zanemela sam na momenat, ne znajući šta da kažem. Tišinu je sam prekinuo rekavši da se nada da će jednom biti bolje, da će se nekako nešto rešiti… On se nada, a ne zna ni čemu – zna samo to da ga ta nada održava u životu i da je ona jedino što ima.
Bilo mu je neprijatno i da prihvati pomoć koju sam mu nudila, samo se neprestano zahvaljivao sa suzama u očima i osmehom na prelepom licu. Na licu deteta koje bi umesto straha u očima trebalo da ima radost. Nakon što smo se rastali, Beograd oko mene više nije izgledao isto kao pre ovog susreta…
Blještavilo, lepota, ljudi, sve je bilo tu, a ispod tog silnog sjaja nalazio se mrak… Mrak u kom živi ko zna koliko drugih ljudi i dece gledajući u svu tu svetlost, a opet samo sanjajući o njoj. Ko zna koliko još „bezimenih“ i „nepostojećih“ ljudi se krije po ovim prelepim parkovima i oronulim zgradama i nada se nekom boljem sutra pogleda uperenog u nebo…
Autor: Bojana Krkeljić
