,,Ovih dana razmišljam o jednoj vrlo aktuelnoj temi. Sedim i vidim da mi stvara tenziju. Posmatram žene, analiziram, pokušavam da delim savete. Nešto se u meni buni i želim da se pravdam, ali neću”! Započinje priču mlada devojka sa kojom sedim. Odabrala je mene da prenesem deo njene priče i poruke.
,,Kada sam se udala, suprug i ja smo se dogovorili da ne planiramo decu neko vreme. Da odložimo potomstvo i vidimo kako ćemo se snaći. Priznajem, na moju inicijativu. Vremenom su usledila pitanja okoline. Šta čekam? Ljutila su me zapitkivanja jer smatram nepristojnim uplitanje u tuđi život. Ako je žena rodila, zašto je rodila? Ako nije rodila, šta čeka? Ako juri karijeru ne valja, ako ne juri opet isto. Moram da priznam da sam pomalo osećala krivicu i bilo me je sramota. Sramota od svih onih žena koje silno žele da svoje bebe priviju na ruke.
Vremenom sam postala neodlučna. I želela sam i nisam. Plašila sam se. Ako me pitate čega, iskreno ću odgovoriti- da ne postanem kao moja majka. Da svoju bol neću umeti da sakrijem i svoje frustracije prenesem na dete. Bojala sam se da sam i sama veliko dete. Takođe, tada nisam radila. Nisam mogla da poverujem da će sve doći na svoje kada dođe beba. A zaista mislim da razlozi mogu biti različiti. Žena sama treba da odluči da li želi da rodi ili ne. Želela sam da osetim momenat kada ću biti spremna. A onda sam shvatila da je neophodno da radim na sebi. Srećom, došao je taj trenutak. Ali ja stajem u zaštitu žena- naše odluke se moraju poštovati. “
Priznajem, složila sam se sa njom. Dotaklo me je iako ne želim da ovaj tekst pretvorim u kritiku društva. Kao ni kritiku nas samih, žena. Sa jedne strane sagledala bih uobičajne razloge. Zašto nas teraju da po svaku cenu imamo decu kada stvarno to ne želimo? U dubini duše…zašto nas teraju dok ne poželimo? Teraju li žene same sebe i zbog čega? I znam da ovaj stav mnogi kritikuju. Ali on nije povezan sa sebičnošću, o ne. Sebičnije je postati majka i zanemarivati dete. Ima li išta teže i tužnije nego da se naše najveće radosti podrazumevaju? Koliko sam puta sa žaljenjem pomislila kako neki roditelji zanemaruju decu, a drugi bi dali sve da istoj deci pruže ljubav?
Često se susrećem sa ovakvim pričama. Takođe, ženama koje po svaku cenu žele i dobiju decu. Čak su i dobre majke. Ali kada ih pitam zašto su želeli decu, naročito kada mi kažu da ih deca nerviraju i frustriraju, zamislite , najčešći odgovor koji dobijem je ,, tako mora, pa deca su radost, ona ispune”.
Da, ispune onda kada ih želimo. Kada smo spremni da vodimo njihovo srce. Kada smo spremni da ih prihvatimo i pomislimo- da želim život u sebi. Želim da iznedrim i vodim život. Ali ne jer se tako mora. Jer to traži društvo , suprug, roditelji. Okolina nikada neće biti biti zadovoljna. Ali onda kada mi budemo u skladu sa našim autentičnim potrebama znaćemo da smo na pravom putu.
Autor: Bojana Aleksić,pedagog
