,,Sve što sam naučio od svog deteta, stalo bi u jednu čarobnu reč- ljubav. A kada bih želeo da opišem ljubav, ni tada ne bih trošio puno reči. Da ne bude kitnjasta već lepa, u svojoj punini,” reče mi jedan klijent pristajući na kratak intervju.
,,Hoćete da kažete da je ljubav jednostavna?“
,,Da. Tako je jednostavna. Lepa. Zapravo kada kažem ljubav mislim na sve. Na sada i ovde. Na ispunjenost. Na život. Moje dete je tako jednostavno. Ono ne traži mnogo. Verujte mi, da sam bio svestan pre šest meseci da je problem u meni, više bih ga mazio. Više bih se sa njim igrao. I svoje bih unutrašnje dete više voleo! Penjao bih se sa njim na tobogane, ne bih prigovarao. Više bih se smejao i ne bih baš uvek razmišljao da li je nešto dobro, ili nije. Bar ne za svaku sitnicu.“
,,Šta se posebno dogodilo, pa ste sada promenili mišljanje, ali i način života?“
,,Primetio sam da me moje dete vodi kroz život, a ne ja njega. Kao da je ono mene naučilo neke osnovne životne principe. A ti principi su toliko jednostavni. Zašto sam, dovraga zaboravio na njih?“
Sve što sam u trenutku izgovorila, jer me je priča dojmila, bilo je: ,, predivno.” I jeste. Život je lep. Potrebno je voleti život širom otvorenih očiju, ruku, ušiju… širom otvorenom svešću. I tako je. Deca nas uče, ili podsećaju na neke davno zaboravljene magične formule. U brzini vremena smo zaboravili na njih. Ali nije nas vreme ubrzalo, već smo mi ubrzali vreme.
Čemu nas to deca uče? Pre svega, zadovoljni su malim stvarima. Ako posmatramo bebe zadovoljavaju se onim što odrasli ne bi ni primetili. Sitnicama koje život znače. Oni nisu zaboravili na čaroliju pokreta, zvuka, boje…oni nisu zaboravili da ožive unutrašnju magiju i stvarima daju nov smisao i značenje. Zaboravili smo da sanjamo i maštamo. Da li ste znali kolika je moć misli? Kolika je moć vizualizacije? Deca nas svakodnevno uče tome. Maštaju. Njima nikada nije dosadno. Šta je dosada? Ta reč za njih ne postoji. Znaju šta rade, i šta če raditi. Deca nas uče i prisutnosti. Uvek su tu. Mogu satima da se igraju, da se raduju. Toliko se užive u svoj svet, da zaborave na stvarnost. A šta je stvarnost i čiji je svet bolji? Naš ili njihov?
Deca nas uče odgovornosti. Kako da lepše i sa manje anksioznosti volimo ta mala bića. Kako da ne zaboravimo ništa. Oni su mali pokretni podsetnici. Radost zagrljaja niko ne može lepše da pokaže nego li dete. Zagrljaj, poljubac, toplina. Sve su to životne mudrosti koje možemo naučiti od njih. Snaga osmeha je za njih najveće oružje. I da, beskrajno su zahvalni na svemu. Naročito onda kada verujemo u njih. Jer oni nas uče mudrosti vaspitanja.
Autor: Bojana Aleksić, pedagog
