DAN KOJI NIKAD NE PROLAZI

Nekada godina proleti kao tren i ni sami ne znamo na šta smo potrošili dane, a nekada dan prolazi kao godina, oduži se i nikako da prođe… Danas je jedan od tih dana, dužih od večnosti, težih od okova. I ne, nije to onaj običan, težak dan koji prekraćujemo gledanjem televizije i čitanjem knjiga – danas je nesnosan, nepodnošljiv dan koji proganja i onda kada prođe.

Počinje da me muči još pre ponoći, samo se javi negde unutar mene, čisto da upozori na to da stiže. I tada, kao osuđenik na smrtnu kaznu, čekam da dođe, da otkuca taj čas i da se prepustim mučitelju. Ne, neće on moje muke prekratiti odjednom – mučiće me lagano, strpljivo, sa uživanjem. Prvo će postepeno, sve jače i jače da me steže u okove dok me potpuno ne paralizuje i dok ne upadnem u komu. Tada će kroz snove da mi šalje demone, da mi ređa bolne slike i para uši jezivim rečima. Onda će da me trgne iz košmara svojim najjačim šamarom. Kao davljenik koji se jedva dokopao vazduha nakon što se dugo borio sa morskim dubinama, udišem što više mogu pitajući se to da li sam još uvek živa. Nakon što ustanovim da jesam, tada nailaze talasi, jedan za drugim, i bacaju me na hiljadu različitih strana. I tako čitavu noć… Sa jedne misli na drugu, sa sna u javu i natrag, nalazeći se čas u prošlosti, čas u sadašnjosti.

Kada konačno grane sunce, tada ovaj dan počne da me peče svakim njegovim zrakom. Peče toliko da gori celo telo, topi se i spolja i iznutra, krv udara u mozak i u glavi bukti kao lava koja će prasnuti svakog trenutka. Navlačim zavese na prozore, krijem se od svetla kao vampir, udaram o zidove u mraku kao pijana, ali nigde pobeći od progonitelja. Vreba iza svakog ćoška, vreba svojim ogromnim očima, svom težinom mi se navali na grudi, pa hoće da puknu. Padnem na kolena i čekam da se sva rasprsnem, da izleti ovaj vrisak koji me para iznutra, da se prolomi i jednom zauvek otera ovaj dan, da ga izbriše iz kalendara, da ga pobedi i smrvi… Ali, ne predaje se on tako lako, ne može običan smrtnik pobediti ono što je večno i on to zna… Zna da je besmrtan, zna da će postojati i kad mene ne bude bilo i zato se prkosno smeje.

Nakon što me namuči na sve moguće načine, smrvi me do poslednjeg atoma snage, poremeti mi i duh i telo, odvede me do ludila i natrag, tada se malo smiri. Odlazi lagano, okreće se povremeno da mi mahne, da pokaže da je tu i da će se vratiti, da ga ne zaboravim. Pošalje on poruku i narednim danima, da se zna da je neprolazan i jedinstven. Tako podmuklo se javi da ga sa strepnjom čekam, razmišljam o njemu narednih godinu dana, pomera mi razum i kad nije tu. Osećam ga kao bol u stomaku, kao glavobolju, gušenje, nesvesticu… Znam da je to on!

Smenjuju se tako ljudi, događaji, dani, zemlja se okreće, priroda živi, samo taj dan ne prolazi. Prođe on u kalendaru, ali ostaje u meni, ostaje da živi i da se bori sa mnom. Ili se, ipak, ja borim sa njim? Možda mu ja ne dozvoljavam da tek tako prođe, da se učini beznačajnim, da nestane kao da ga nikad nije ni bilo? A bilo ga je! Jednom kad se desio postao je večan, drugima i dalje samo brojka, običan dan, vreme koje teče – meni neprolazan, zaleđen, predug.

Čudno je to, nekada davno ništa nije značio ni ovoj mojoj maloj duši, a onda joj je pokazao svoju moć. Želeo je silno da joj postane važan i urezao joj se tako duboko u svaki njen deo da ne može da ga istisne čak ni onda kada pomisli da je na korak od toga. Samo jednom joj je došao kao vrtlog, oluja, kao tornado koji joj je pomerio sve delove, istumbao je i samleo tako da joj je trajno izmenio strukturu. Promenio je za sva vremena, uselio se u nju kao neizlečiva bolest koja se ne predaje, sa kojom se boriš do iznemoglosti. I ko će koga prvi baciti u ponor? Ko će prvi prelomiti i proglasiti kraj igre? Hoće li moći jedan dan, jedan težak dan, da nestane ako mu ova duša prizna da je ogroman, da je bitan i neprolazan, da je uspeo ono što mnogi drugi dani nisu, da se o njemu govori sa strepnjom, sa bolom u grudima, sa suzama u očima? Ili makar, hoće li samo dozvoliti da ga u miru prespavam?

Autor: Bojana Krkeljić