Kada je moj ujko bio mladić, imao je tešku operaciju i jedva preživeo. Nakon nje, dedi su lekari rekli da posle tako teške operacije na mozgu, ne postoji sledeća. I da, po nekim prognozama, nakon svega toga, ljudi žive još tri do pet godina. A ti lekari su bili velika imena osamdesetih. Stručni i iskusni lekari sa VMA i deda im je poverovao. Ili možda ipak nije, ali kaže da mu je bilo u glavi samo „ako tako mora, bar još tih pet“.
Tih prognoziranih pet godina, pretvorilo se u četiri puta pet. Te sam tako i ja upoznala ujku, a eto, totalno van svake teorije mogućnosti. Živeo je još skoro 20 godina nakon operacije, kažu bio je medicinski fenomen. A možda je neka viša sila dobro čula tu roditeljsku jaku želju za „bar još tih pet“.
Danas ponovo čuh tu priču od dede i nisam mogla da se ne zamislim…
A šta da nam je stvarno i sad bar još tih pet godina života?
Šta bismo radili, koga bismo voleli, da li bi nas brinulo ovo što nas muči sad? Da li bismo se više radovali ili više strahovali, jer se bliži ta peta?
Možda bi trebalo s vremena na vreme da se setimo da treba više da živimo, a ne da samo životarimo. Da se setimo da u ovom telu nismo večno i da treba više da uživamo dok smo ovde. Ne treba razmišljati o kraju i plašiti se, naprotiv, treba baš zbog toga disati punim plućima. Treba „grabiti“ i onaj najmanji trenutak radosti i biti zahvalan što još možeš to, jer neminovno ćeš jednom nestati.
A sad stvarno, da vam je još samo tih pet ostalo, je l’ biste isto ko danas? Čisto sumnjam da biste pristali da poslednje godine potrošite na brigu. Ne biste ni odlagali bitno, jer „ma, ima vremena“. Šta ako ga nemate? Šta ako je svaki dan u stvari dar? Ko nam je obećao buđenje sutra?
Šta kažete na to da se malo opustite, ne morate da brinete i danas, odložite za sutra, mesec, godinu ili pet. Proći će svakako, pa brinuli mi o tome ili ne. Pitanje je kako ćemo mi u tom vremenu koje nam preostaje, a neizvesno je, naročito u današnje vreme.
Dobra stvar je što uvek postoji mogućnost da se desi neko čudo i možda nikome pre vas nije. Kako baratate s čudima? Nadam se da ih ne uzimate zdravo za gotovo. Moj ujka sigurno nije, jer je voleo život, zbijao šale, voleli su ga ljudi. Voleo je nas. Malo li je za tih preostalih „pet“.
Autor: Ana Milovanović
