Velika je zabluda da će nas ono spolja usrećiti, ako ne umemo sami sebi da se radujemo. Oni koji čekaju da se uvek nešto novo desi, zapravo postaju zavisni od tih novih senzacija i nikad im nije dosta. Puno svega, ali prazna duša, pa hajde da se još „zatrpamo“.
Žao mi je što mnogi toga nisu svesni. Više ne postoje granice, a neukus je odavno postao novi trend, jer nam se može. Lepo bi bilo da sva ta sreća koja se svuda plasira zaista i zaživi u ljudima. Verujem da hoće. Samo prvo treba da se počisti sav taj kič koji je na nju bačen.
Zamisli probudiš se srećan! I zaspiš srećan. I živiš srećan. A nije spektakularno, jer nemaš opipljive razloge. Moguće je. Možda se nećeš smejati po ceo dan, možda ćeš i plakati, možda ćeš ćutati, a biti srećan. Jer suze ne isključuju sreću, a tuga zapravo može da je uveća. Ako znaš da tuguješ, a da se ne kriviš zbog toga.
Velika je sloboda kada možeš bez svega, a shvatiš da već imaš dosta. Priznajem da sam to shvatila nakon što sam izgubila nepovratno.
Nedavno sam čula zašto ljudi koji su preživeli najveće strahote žive duže. Odgovor je da su mislili da neće preživeti, pa im sada ovaj „novi“ život deluje kao poklon. Možete li to da zamislite? Znam da nije popularno misliti o tome, dok uzimaš sadašnjost zdravo za gotovo. Kao da imamo garanciju na život i sve što nam on daje. Lako je navići se na njegove lepote.
Kad te život “poseče”, imaš pravo da te boli. Imaš i slobodu da “krvariš”. Ali, svaka rana vremenom zaraste i ti nastaviš da živiš sa ožiljkom. Nešto preboliš, nešto ne, ali ideš dalje. “Ne umire se od tuge. Ja bih prva da mogu.” Reče moja baka, nakon ujkove smrti. Reče majka u najvećem bolu, a ja dobih lekciju za života.
Kad bi mornari brinuli o burama, nikad ne bi zaplovili. Pa tako i kroz život, ploviš i hvataš prelepe momente koji te zapljuskuju. Uživaš u talasima, u zracima sunca. Zatvoriš oči i dišeš. Dođosmo polako i do dragocenosti slobodnog udaha. Trebala nam je maska preko nosa za to, da nas razbudi. Tako je prosto, a ne vidiš. Hoćeš još, a ne ceniš.
Kada umeš svakodnevno da pronađeš razloge za osmeh, da l’ ti stvarno treba više? Meni ne. Za sreću ne. Dovoljno je.
Autor: Ana Milovanović
