„Lizuška“ je savršen primer neznanja, okrutnosti i zatucanosti jednog društva. Da li dete može da snosi posledice za svoja dela?
Može li dete uopšte biti krivo za nešto? Ili su krivi oni oko nje. Oni koji se prave da ne vide i ne čuju, sve dok ne dođe do problema?
Lizuška ima 11 godina i za nju niko ne mari. Otac je fizički zlostavlja. Majka se ne brine o njoj i ne sme da se suprotstavi ocu. A baba u njoj vidi nezahvalnu i bezobraznu devojčicu. Njena najveća želja je da ima iste cipelice kao devojčica koju je videla na televiziji. Umesto da ide u školu, da se druži sa decom svog uzrasta i uživa sa porodicom, ona se prostituiše. Prostituiše se za koji minut gledanja televizije, za ukusne kroasane i osnovne životne potrebe. Ona u ovome ne vidi ništa loše, jer čak nije ni svesna šta znači prostitucija.
Stanovnici njenog sela znaju njenu priču i svakodnevno joj svedoče, ali se niko od njih ni najmanje ne trudi da joj pomogne. Sve ovo se menja kada Lizuška dobije sifilis i kada upravo zbog ovoga selo dospe u centar pažnje medija. Posle toga, svako ima svoje mišljenje o problemu koji je zahvatio selo i o Lizuški koju svi vide kao krivca.
Autorka nam kroz različite likove pokazuje koliko ljudi mogu da budu užasni.
Koliko daleko mogu da odu u svojoj zlobi i želji da napakoste drugima. Koliko lako se gubi moralni kompas i koliko smo ustvari egocentrični. U ovoj knjizi su najglasniji oni koji osuđuju. Koji vređaju i ne žele da razumeju, a tek ponekad možemo čuti neki glas razuma, nekoga ko postavlja prava pitanja i traži krivce.
Svako od nas koji smo pročitali ovo delo se sigurno zapitao kakvi to ljudi mogu da osuđuju i krive devojčicu za nedela odraslih. Odgovor je ustvari veoma jednostavan, ti ljudi su naše komšije, naši rođaci, kolege, poznanici iz škole, prodavci i treneri. Deo tih ljudi krije se u većini nas.
Ovo nije knjiga koja se lako čita, ovo je knjiga u kojoj vam je posle svakog poglavlja potrebna pauza, u kojoj svaka stranica krije neku muku, patnju i užase. Svaki pasus me je zaboleo, ali mi je isto tako pružio snagu, znajući da se o ovakvim pričama više ne ćuti, da postoje ljudi koji imaju hrabrosti da o njima pišu i da ih predstave svetu baš takve kakve jesu, bez ulepšavanja i ublažavanja.
Tek kada se suočimo sa istinom da se oko nas dešavaju užasne stvari, moći ćemo nešto da menjamo. Možda ćemo onda čitati knjige o srećnim devojčicama kojima su upravo pouke koje izvlačimo iz dela poput „Lizuške“ prokrčile put za neko bolje sutra.
Autor: Milica Barać
