… Moj san je da na crvenkastim proplancima Džordžije, jednog dana za stolom bratski sede sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika. Moj san je da Misisipi, država koja gori od nepravde, jednog dana postane oaza slobode i pravde. Moj san je da moje četvoro dece (Jolanda, Bani, Dekster Skot, Martin III) jednog dana žive u zemlji gde će ljudi o njima suditi ne na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera… Istinu po kojoj smo svi stvoreni jednaki, ne treba dokazivati… Imam još jedan san. On je duboko ukorenjen u američkom snu. Sanjam da će ova nacija jednoga dana ustati kako bi uživala u snazi svojih članova. Imam san…
Martin Luter King, 28. avgust 1963.
U knjizi „Dragi Martine“ upoznajemo Džastajsa Makalistera, vrednog i dobrog momka, uzornog učenika i budućeg studenta Jejla. Džastajs živi tipični tinejdžerski život sve dok jednog dana samo zbog boje svoje kože ne bude optužen za nešto što nije uradio. Ovo ga navodi na brojna razmišljanja i on počinje da preispituje gde se uklapa, a gde ne, da li je njegov svet elitna škola koju pohađa i u kojoj su skoro svi đaci belci ili kraj iz kojeg je potekao, a u kojem belaca gotovo ni nema. Kroz knjigu pratimo Džastajsa koji se bori protiv rasizma koji sve više primećuje, ali i protiv sopstvenih predrasuda. Podstaknut borbom Martina Lutera Kinga za građanska prava počinje da mu piše pisma i da se pita „Šta bi Martin uradio ukoliko bi se našao u istoj situaciji kao on?“
Autorka je odlučila da napiše ovu knjigu inspirisana brojnim stvarnim dešavanjima u SAD u kojima su žrtve bili mladi Afroamerikanci samo zbog boje svoje kože. Knjiga je napisana jednostavnim i lako razumljivim jezikom, tako da bih je toplo preporučila i mlađoj populaciji zainteresovanoj za teme rasizma, diskriminacije i govora mržnja. Nik Stoun nam kroz priču jednog mladića predstavlja priče hiljade i hiljade momaka, devojaka, dece, starih i mladih koji su u nekom trenutku svog života ispaštali zbog nečega što ne mogu da promene, boje svoje kože.
Ovo je priča koja je na mene ostavila popriličan utisak, pre svega zato što je nažalost apsolutno realna i prisutna čak i u 21. veku. To što o slučajevima ubijenih tinejdžera i oslobođenih policajaca uglavnom čitamo u novinama ne znači da ne treba da marimo za njih. Priča o diskriminaciji, rasizmu i govoru mržnje je priča svakoga od nas, jer sam sigurna da smo se svi mi u nekom trenutku svog života makar na sekund zapitali da li negde pripadamo, da li je možda nekada lakše zanemariti borbu za pravdu i priključiti se većini i da li to kako tretiramo druge ustvari govori više o nama od svih drugih karakteristika koje posedujemo.
Verujete li da su se snovi Martina Lutera Kinga sa početka ove priče ispunili ili još uvek treba dosta da se trudimo kako bismo ih ostvarili?
Autor: Milica Barać
