Nakon čitanja ove knjige, shvatam zašto ljudi kažu da se neke knjige samo mogu zagrliti. Zasnovana na delovima istinitih događaja, „Beli kimono”, nam priča o sudaru svetova. O sudbinama koje nisu mogle da se promene i ljudima čiji jedini greh je bila ljubav. Ono što počinje kao priča o ljubavi, završiće se kao priča o bolu, nemoći i prihvatanju.
Naoko Nakamura sa 17 godina pronalazi ljubav svog života. Njena porodica ne odobrava njen odabir. Ona mora da odluči hoće li krenuti putem ljubavi ili će ostati u sigurnom okrilju svoga doma. Jedna odluka promeniće njen ceo život. Tori Kovač nakon smrti oca ostaje sama na svetu. Otac joj ostavlja pismo koje mora da pročita. Nekoliko napisanih redaka promeniće njen život.
Priču pratimo iz dve perspektive i dva vremenska razdoblja.
Naoko nam priča o Japanu 50-ih godina, o tradiciji i običajima, o mržnji koja vlada između Japanaca i Amerikanaca i svim nezamislivim stvarima koje je doživela kao devojka. Sećam se da sam davno pročitala jednu od činjenica koju je autorka navela u ovoj knjizi i da sam se od nje naježila. Ovog puta nakon pročitanih 25 poglavlja zbog te iste činjenice, morala sam da spustim knjigu, zbog jačine priče i dubine bola glavne junakinje.
Beli kimono je u meni izazvao mnošto emocija, od neverice, preko besa, do tuge. Uz knjigu sam naučila mnoštvo novih stvari o japanskoj kulturi, o razlikama između Istoka i Zapada, kao i o posleratnom periodu u Japanu.
Ipak, najvažnija poruka Belog kimona je da neke priče nikada ne treba zaboraviti, ne samo da bismo se podsećali da ne postoje gore zveri od ljudi, nego i zato da bismo dali glas onima kojima je on nepravedno oduzet i koji nikada nisu ni dobili priliku da udahnu, pomirišu cvet ili gledaju ptice u letu.
Stranice ovog dela su ispunjene suzama hiljadu majki i baš zato su vredne naše pažnje.
Autor: Milica Barać
