CIRKUSKA NAKAZA

U svoj svojoj teskobi duše i ludilu koje prožima moždane impulse, odlučih se da obiđem obližnji tržni centar. Pokušavam da skrenem misli, promenim fokus, razvedrim um i izbistrim pogled. Nekada je kupovina sitnica pomagala, ali više ne. Dok sam razmišljala u onom životu, kako ću se lepo osećati u novoj suknjici, sada je gledam kao krpu. I jesam tada, nekada stara ja kupovala sitnice da podignem raspoloženje- kako reče naš narod. Danas me je sve to umorilo. Garderoba je kao i ljudi, zna da steže, bude duga, široka i dok nađeš udobno moraš da probaš mnoštvo modela. Nekada, ranije čak i da stegne suknja ili haljina nije toliko smetalo, umelo se izdržati. Sada sve što smeta želim da spalim. U pojedinim radnjama garderoba nikakva, bezvezna i retko udobna. U ovom životu je i većina ljudi takva. Baš sad gledam i slušam prodavačice koje bez pardona ogovaraju neku koleginicu ne mareći što je mušterija prisutna. Puštaju gluposti u etar. Okrećem se, pored mene neki lik ruši jaknu na pod. On psuje i prodavnicu i Boga i sve. Čemu? Dragi moji, znate li da ide gore i da se vraća kao kiša svima sve što kažemo i pomislimo. Posle kukamo na loše vreme, pritisak u vazduhu, a šta smo poslali gore to smo i dobili nazad. Ne želim da slušam meljače gluposti i da isprobavam krpe koje mogu da mi bez razloga naruše samopouzdanje. Potražiću stil za sebe. Novi stil garderobe i novi stil ljudi.

Prigrliću udobno, toplo i ono što se posle puno pranja neće promeniti. Nije moj dan danas, nije bio ni juče, biće da sam omašila život. Ne želim da slušam besmislice, moj kanal pušta samo ono što prija. Tražim sebe u daljini, da vidim gde sam se to davno izgubila. Zašto su me moji pogrešni izbori ovako okovali, učaurili i zašto trulim unutar sebe. Više nemam volje da ustanem, prošetam, ispijam kafe sa ljudima koji su mi ostali tu negde između sna i jave. Pokušavam da oprostim sebi svoje greške. Taman jednu prihvatim i oprostim i napravim drugu, treću… Za sada ću ovako u čauri da živim i čekam. Previše krupnih i teških stvari u svakoj godini pa moje telo i moja psiha više ne mogu da to prihvate. Stop, zaledila sam se za sve… Možda nekad kupim onu bluzu, nekad kad se duša otopi, a možda u radnji puste jaču muziku da ne slušam tuđe besmislice. Znam da ću negde nekada sresti sebe. Moram se naći, da ja sa sobom porazgovaram. Želim da vidim gde je zapelo pa telo boli, duša pati, a um provlači promaju kroz hodnike. Dotle neka sam u stanju hibernacije. Tu sam na granici ludila i možda i zaspim neku noć, u suprotnom spavaću dane. Oni koji me vole znam da će razumeti. Ovo nije običan pad, ovo je skok u beznađe. Možda se i sastavim nekada. Ovaj put posle silnih padova ličiću iskrpljena na cirkusku nakazu.

 

Autor: Sanja Radojković Đurđević