Napolju je prilično tmurno vreme… Oblaci se nemilosrdno navlače skrivajući i poslednji zračak sunca, bojeći nebo u crno… Nevreme će! Nezapamćeno nevreme sručiće se na ovaj grad za koji trenutak, a ja i dalje nepomično stojim!
Obično se na prve znakove lošeg vremena i grmljavine sklanjam u kuću, navlačim roletne i zavese, isključujem sva svetla i u mraku, pokrivena ćebetom po glavi, čekam da prođe. Da, obično se kao preplašeno mače sklanjam i drhtim i ne pomažu nikakvi zagrljaji, ni saveti da ne treba da se bojim. Ipak, danas nije tako!
Danas sva srećna stojim u letnjoj crnoj haljini i sandalama, bez kišobrana, i nasmejano čekam kišu da se sruči na mene. Neće me pomeriti odavde ni ona, ni gromovi, ni ova tama koja je zahvatila nebo… Neće, jer danas sam odlučila da te vidim.
Čini mi se, misteriozni čoveče, da se nekako često mimoilazimo, a ne bi tako trebalo. Po svemu što znam o tebi, mi smo jedno drugom onaj komadić koji nedostaje, mi smo dve strane iste medalje… A tako se, kao u paralelnom univerzumu, mimoilazimo.
Kad god stignem do mesta na kom nam je suđeno da se jednog dana sretnemo, ti ili si bio tu malo pre mene, ili dođeš dosta kasnije. Nikako da nam se kazaljke poklope! I sad sam, eto, baš odlučila da te čekam, da ne odugovlačimo više ono što mora biti. I čekam te već dobra dva sata, a ti nikako da se pojaviš! Vidiš, i vreme se naljutilo iščekujući te!
Pa hoće i mene da otera, hoće nekako da spreči taj susret dugo očekivan i davno isplaniran. Ali, po prvi put u životu, ja znam da ne treba da odem, znam da treba da čekam!
I čekaću te, jer čekamo se mi već godinama (ili, možda, vekovima), prolazimo jedno pored drugog ne znajući to, ne videći znakove koji stoje pored puta. Ovo nevreme zato nije znak da treba da odem, već baš naprotiv – ono je znak da treba da ostanem tu jer sada, po prvi put u životu, ne osećam strah, nego sigurnost i nadu.
Zato te čekam, misteriozni čoveče, jer znam da si na dobrom putu ka meni.
Autor: Bojana Krkeljić
