ČEKAM TE U SNOVIMA

Jutros sam se probudila i tvoj lik mi je bio pred očima, tako stvaran da poželeh da te dodirnem… Pružila sam ruku, ali ništa! Ti samo nestade, poput sna… Poput istog ovog sna koji sam sanjala pre nego što je alarm zazvonio.

Nisam želela da se probudim, želela sam da još sanjam, da te još slušam i gledam i dodirujem… Ma, samo da osetim da si zaista pored mene, makar ni reči ne razmenili… Ipak, trudila sam se da zapamtim sve što mi se u snu prikazalo, sve tvoje reči, umilne poglede, ali i prekore…

Na nekim mestima, sećanje bledi… Ostaju nekakve šupljine, kao da fale delovi razgovora, poneka rečenica – možda baš ključna za mene. Ipak, po tezama zapisujem sve čega se sećam.

A to čega se sećam je verovatno ono najvažnije – da me negde čekaš, da si uvek tu, da nastavim napred, da ćeš me posetiti ponovo ovako… kroz san. Kažeš, nije to san, već java, samo na nekom drugom mestu! I ja ti verujem!

Ja ti verujem i sklapam oči trudeći se da ponovo utonem u san, u tu realnost koja nije sa ove planete, i da te tamo ponovo nađem. Radujem se, kao malo dete, svakom našem susretu, smišljam pitanja koja bih mogla da ti postavim, biram garderobu u kojoj bih te sačekala na tom našem sastanku…

Ali neće san na oči baš uvek kada mi to želimoi zato jedino što mi preostaje jeste da uporno čekam… I, veruj mi, čekaću sve dok dišem, da mi ponovo dođeš, da te još jednom zagrlim, da pričamo i ćutimo, da se smejemo i plačemo i tako u krug… Da, čekaću svake noći, a ti dođi kada me ponovo poželiš.

Autor: Bojana Krkeljić