Saznajete da bolujete od raka. Doktor vam se obraća sa lošim vestima i govori koje su vam opcije. Informacija koju nije ni malo lako svariti, a u glavi se misli trkaju u hiljadu različitih pravaca dok razum pokušava da obradi vest i shvati njeno značenje. U tim trenucima ceo život prolazi pred očima.
Sve stvari koje ste želeli da uradite, a niste; osobe kojima ste želeli da poklonite više pažnje, a niste; konflikti iz prošlosti koje biste voleli da ste rešili—a niste. Kako ići sada dalje i istovremeno se boriti sa opakom bolešću? Šta su prioriteti u vremenu koje imamo i da li će nas ikada više ponovo obasjati sunčeva svetlost na onaj način na koji je to činila pre ovog saznanja?
Dva nova ostvarenja, Britanski film Vreme koje imamo i naša domaća predstava Sedam sati sunčeve svetlosti bave se ovim pitanjima iz potpuno različitih uglova. Film se fokusira na ispunjenje profesionalnih ciljeva o kojima je glavna junakinja Almut (Florens Pju) oduvek sanjala, a ranije nije imala prilike da ih ostvari. S druge strane, dramska izvedba stavlja akcenat na odnos koji Sanja (Anica Dobra) ima sa svojom porodicom, kao i na nerazrešeni konflikt koji je imala sa svojom majkom.
Almut je uspešna žena u srednjim tridesetim. Ona je šef kuhinje, bila je šampion u umetničkom klizanju na Zimskoj olimpijadi održanoj mnogo godina ranije—uspeh koji je držala za sebe, a koji je jedan od pokazatelja njenog karaktera. Voli da pobeđuje i da se dokazuje, ne zadovoljava se sa onim što ima, već vatreno grabi napred. Mirniji život usledio je kada je upoznala Tobiasa (Endru Garfild) s kim je dobila ćerku, iako pre njega nije želela da ima decu.
Stvari se komplikuju kada ona saznaje da boluje od raka jajnika i da ima šest meseci da pokuša da se izbori sa opakom bolešću.
Svesna teške borbe koja ju čeka, Almut se odlučuje da u vremenu koje ima fokus stavi na dobre stvari i svaranje uspomena kako bi ostatak života provela onako kako želi u slučaju neuspešnog lečenja. Dodatni motiv ima u težnji da iza sebe ostavi nešto po čemu će je ćerka i muž pamtiti. Iako se u tim trenucima stiče utisak da će to biti ljubavni film sa akcentom na odnos glavne junakinje sa svojom porodicom, radnja uzima neočekivani obrt.
Šampionski karakter koji Almut poseduje dolazi u prvi plan kada dobija poziv da se takmiči u Bocuse d’Or, svetskom prvenstu u kuvanju za šefove kuhinje. Nije bilo dileme da li će zbog zahtevnih priprema za ovo takmičenje imati snage za svoje bližnje i da li će joj to skratiti vreme koje može da provede sa njima. Ona se odlučno prihvata izazova, dok Tobias u početku sa razočaranjem prihvata ovu odluku. Almut odlazi na šampionat, gde muž i ćerka sa tribina prate njen put ka osvajanju prestižne titule najboljeg kuvara koju osvaja sa svojim timom čime se film i završava.
U filmu se oseća jako isticanje individualizma. Razumljivo, glavna junakinja ima ograničeno vreme do kraja svog života i ima pravo da radi sa tim vremenom ono što smatra da treba. Ali, muž i ćerka se u filmu pojavljuju kao statisti koji ne donose nikakvu emocionalnu težinu samoj priči. Almut vreme sa njima odbacuje gotovo hladnokrvno zarad nagrade po kojoj bi njena mlada ćerka trebala da je pamti, dok se postavlja pitanje da li bi je bolje upamtila da je vreme ipak provela sa njom umesto u odstustvu.
Zbog tog nedostatka emocionalne veze sa svojim bližnjima, gledaocima je teško da se povežu sa glavnom junakinjom koja odaje utisak hladnoće, a onda na kraju, teško je povezati se i sa samim filmom. Utisak je da on ide u skladu sa modernim vremenom koje propagira da je uvek bitno stavljati sebe na prvo mesto.
To nije zbog toga što Almut želi da ostvari svoj san, već zbog toga što film ne posvećuje dovoljno pažnje odnosu unutar same porodice, koja je skrajnuta u neki treći plan. Čini se da priča ne bi izgubila na vrednosti ni da muža i ćerke nije ni bilo u filmu. Da je individualni uspeh nešto najviše čemu treba da težimo u životu i da takvu ispunjenost ipak ne možemo nadomestiti u odnosu sa bližnjima, to je poruka koju danas često možemo da čujemo.
S druge strane, naša predstava Sedam sati sunčeve svetlosti na istovremeno duhovit i ozbiljan način razvija likove upravo kroz Sanjinu patnju.
Ona saznaje da boluje od raka dojke od kog je preminula i njena majka koja je odbila da se leči.
Suočena sa pretnjom bolesti i mentalnim pritiskom Sanja ne ostaje sama. Njena buntovna ćerka Milica (Mina Sovtić) i ne preterano uspešni bivši muž Bojan (Bojan Dimitrijević) staju uz nju. Isto tako joj se javlja i majka (Mirjana Karanović) sa kojom u hodu rešava konflikte koje nije za vreme njenog života i koja joj pomaže da prebrodi ovu prepreku tako što Sanja stiče emocionalnu celovitost koja joj je falila.
Nakon saznanja da boluje od bolesti, Sanja isprva ne veruje da može da je savlada, te prodaje plac van grada koji je tek kupila i na koji je imala plan da se povuče kako bi našla svoj mir u baštenskim poslovima. Da stvar bude još gora, počinje da joj se javlja mrtva majka—znak da stvari neće ići dobrim putem.
Međutim, ona Sanji predstavlja snažnu podršku i otkriva joj razloge zašto se nije lečila, a koji leže u tome da se nije osećala voljenom od strane supruga što je unosilo prazninu u njen život. Pesimizam koji Sanju savladava na početku predstave postepeno se topi kroz ohrabrivanje koje dobija od svoje porodice. Oni joj pokazuju koliko im je važna i koliko im je stalo do nje svakom svojom pojavom na sceni. Milica joj uliva hrabrost svojim nepokolebljivim stavovima i inspiriše je na borbu svojim prkosom i drčnošću koji zrače iz nje i njenog poimanja života.
Bojan svojom opuštenošću i lakoćom življenja donosi prekopotrebno smirenje u napetoj životnoj situaciji čiji se ishod ne zna. Uz njih Sanja uči ponovo da voli život, a nada se rađa da može da pobedi opaku bolest. Osobine svakog od likova daju glavnoj junakinji tačno ono što njoj samoj fali da se izbori sa bolešću, što i jeste krucijalno kada se mi ne osećamo da nešto možemo da uradimo sami.
Tada nam je potrebno da drugi pozitivno utiču na nas dajući nam uvid u sve one stvari koje mi ne vidimo zbog svojih trenutnih nedostataka. Pojava mrtve majke je omogućila Sanji da pronađe odgovore na pitanja koja su je mučila u odnosu sa njom, što ukazuje na važnost razrešenja duboko ukorenjenih emocionalnih problema. I u tim uslovima, Sanja uspeva da pobedi.
Život sa karcinomom
Iako su oba dela vredna gledanja, ipak, kao emocionalnim bićima koji pripadaju zajednici prirodno je da nam druga priča deluje toplije. I to ne samo zbog pozitivnog ishoda koji ona ima ili osobina samih ostvarenja, već i zbog toga što bitke koje bijemo sami deluju teže. Ukoliko se prepustimo isključivo sebi, nećemo uvek imati pravi odgovor na životne prepreke zbog ograničenosti naše percepcije i naših karaktera.
Drugi su nam potrebni da nas isprave tamo gde mi grešimo, ali su nam potrebni i kao inspiracija da postignemo više ciljeve koje opet njima posvećujemo. Individualizam nije odgovor—odgovor je zajedništvo, ljubav i empatija.
Autor: Radomir Grčić
