Koliko puta ste čuli kako roditelj poručuje: „Ne gledaj tamo, okreni glavu na drugu stranu“, detetu koje je pogledalo u nešto što mu je neobično, nesvakidašnje, kao što je na primer osoba sa invaliditetom.
Ljudi možda koriste ovu rečenicu, kako radoznali pogledi ne bi povredili tu osobu, ali upravo ona može naneti rane, kako samoj osobi, tako i društvu u celosti.
Ovim tekstom, želela bih da podignem svest o osobama sa invaliditetom i njihovom životu, kao i da pružim neke kratke smernice kako možete svakodnevno komunicirati i pomoći osobi sa invaliditetom sa kojom ste u kontaktu.
Pa da počnemo sa lekcijom broj 1:
- Rođeni smo jednaki – U našem društvu često se može čuti termin „Osoba sa posebnim potrebama“, što je pogrešno sa stanovišta klasifikacije ljudskih potreba i prava, budući da svi imamo iste potrebe –potreba za sigurnošću, prihvatanjem, ljubavlju, svoje osnovne fizioloških potrebe, samo ih zadovoljavamo na različite načine.
- „Kuda si krenula“, rečenica koju osoba sa invaliditetom može čuti u gradskom prevozu, ukoliko pokuša da uđe u izdignuti autobus, pun putnika, koristeći svoja pomagala. Pre svega, da li je iko dužan da govori gde je krenuo i oseti se manje vrednim, manje sposobnim, ukoliko koristi neko ortopedsko pomagalo? Ovakvo pitanje neće napraviti više mesta u autobusu, već signalizira na činjenicu da se time prenosi netolerancija, nepoštovanje različitosti, manjak empatije i jedno biće se javno označava kao drugačije i izopštava iz društva.
- „Ne gledaj tamo“- deca su radoznala i većina njih nesputano izražava pitanje, emocije i impresije o nekom događaju, ili biću. Pažnju mu privlači sve ono što je drugačije od onoga što viđa kod kuće, pa tako i različiti načini kretanja, gledanja, slušanja, ili govora. Treba dete upoznati sa tim osobama, objasniti situaciju, pozdraviti osobu koja je detetu privukla pažnju, porazgovarati jednako kao i sa svakom drugom osobom. Bežanjem i okretanjem glave, obe strane će biti povređene i naše radoznalo dete, koje nije dobilo odgovor na svoje pitanje, već komandu da treba da zazire i okreće glavu od svega što je drugačije, a osobi sa invaliditetom šaljemo poruku da nije vredna pogleda, da treba da je se klonimo, što, priznaćete, može ostaviti ogromne posledice na emocionalni razvoj i samoprihvatanje svakog bića, a tek mladog bića – deteta od koga se pogled sakriva. Skretanje pogleda, bežanje, povlačenje od osobe sa invaliditetom, šalje i nepovoljnu poruku njenoj porodici, okolini. Često se čitava porodica može osetiti izopšteno, roditelji mogu osećati krivicu što se ljudi sklanjaju od njihovog deteta, što može dovesti i do odustajanja od dalje inkluzije osobe sa invaliditetom u društvo, što posledično smanjuje društveno-socijalni kvalitet života osobe i cele porodice.
- Ukoliko komunicirate sa osobom koja koristi invalidska kolica – čučnite. Potrudite se da budete u istoj ravni sa osobom sa kojom razgovarate, na taj način poboljšavate i potvrđujete osećaj jednakosti. Još kao deca razgovarali smo sa roditeljima, koji su u tom periodu bili viši od nas, dakle sa fizičkom visinom nesvesno povezujemo i autoritet. Ukoliko je neko je na nivou iznad nas, to nam može poslati poruku da nismo dovoljno dobri kao ta osoba, nismo mu/joj dorasli.
- Pitajte – Pitajte osobu kako joj možete pomoći, koji način komunikacije, kretanja joj odgovara. Prilagodite način govora, kretanja toj osobi, opišite predmet, pružite ruku, usporite korak, govorite glasnije i sporije.
Vaših pet minuta nekome može ulepšati dan, povećati samopouzdanje i uticati na dalji razvoj, shvatanje i prihvatanje sebe, a priznačete, to nije mala stvar.
Autor: Teodora Stanković
