BOJAN MILANOVIĆ, POSLEDNJI ŠLAGER PEVAČ

Bojan Milanović, skromni momak iz Šida, zadnji romantik, naš Vagabundo, razdrljene košulje i rasute kose, prototip hotelskog i festivalskog pevača koji se upravo takvim nastupima uvukao pod kožu ljudima diljem zemlje i primorja. I onda nestao.

Kroz maglu se sećam: Letno doba, sredina devedesetih. Plavi Jadran i Terasa hotela “Plaža” u Herceg Novom. Smiraj dana, noć je pala, a porodice su došle na večeru pod lampionima. Svi izgoreli, preplanuli i lako odeveni. Za prijatan ambijent bio je zadužen uniformisani orkestar Bojana Milanovića. Dečica su igrala pred pevačem, narod je večeravao, a u tami se videla samo pena sa uzburkanih talasa, čiji je šum bio prelaz između svih divnih pesama i balada. Osećao se samo miris mora i dah ljubavi, koji danas samo kao uspomena sećaju na jednu epohu koja nam već odavno nije zbilja.

Živa emocija, stoprocentno poistovećivanje sa rečima i saživljavanje sa pesmom što rezultuje poludivljom, a opet tako pitomom izvedbom. Sve to je krasilo poslednjeg pravog šlager pevača na ovim prostorima. Nepatvorena energija koja kao takva neizostavno komunicira sa publikom i uvlači je u pevačev svet koji je prožet toplinom kako vizuelno, tako i tekstualno – konji, iskre i vatra, neukrotiva priroda, jezera i planine, klasične gitare, ladarice i nošnje, cigani i daire…

Aktivni period Bojanovog stvaralaštva trajao je 11 godina, od 1989. godine kada se prvi put pojavio sa pesmom “Ponesi me na krilima” na prestižnom MESAM festivalu, do poslednje ploče “Kraljica” koji je svetlo dana ugledao na rastanku vekova, a ubrzo potom pevač je svetlo sopstvene karijere i ugasio. “Ne pali svetlo” predivna je balada koju Bojan u prsluku i prljavo-belom odelu izvodi na koktelu dobrodošlice na kom Bata Šejn poziva Luče njegovo belopalanačko na ples, na otvaranju motela Maline Vojvodić, koja se za vreme trajanja numere nije udostojila ni da siđe i pozdravi pridošlice kao vlasnica, nego se gore u mračnoj i zaključanoj sobi odala strastima sa novopečenim ljubavnikom. Otuda i stihovi: “Ne pali svetlo, zaključaj vrata, ovo su naša dva tri sata.” Inače ovo je samo verzija namenski skrojena za seriju, i nikada se nije našla ne nekoj ploči, mada je ta melodija drugačijeg teksta ikao “Gitaro luda” ipak našla svoje mesto na poslednjem albumu. Bojan je naslovnu kompoziciju “Biće bolje” otpevao i za istoimeni film, i ona uvrštena na čak dve od ukupno četiri njegove ploče. U pomenutom decenijskom razdoblju dakle rezime su te četiri ploče (hronološki): “Zagrizi me, jako najjače” (’89), “Želeo bih” (’93), “Uzmi sve što ljubav dotakne” (’95), “Kraljica” (2000.). Afirmisali su ga festivali poput MESAM-a, “Beogradskog proleća” i budvanske “Pjesme Mediterana” na kojima se istakao hitovima “Kad duša zamire”, “Katarina”, “Ciganka”, “Želeo bih”, “Jutro”…

Ostale su upamćene i neke njegove kultne obrade stranih i domaćih dragulja. Recimo, prepevao je pesmu Roya Orbisona “Reke ljubavi”. “Love story” Andy Williamsa izvodi u duetu sa Extra Nenom, a možda i najdirljiviju pesmu ovih prostora “Ti si mi u krvi” otpevao je u svojoj verziji zajedno sa operskom divom Jadrankom Jovanović.

Posle zaista preduge pauze u radu, pre par godina ponovo se malo aktivirao, iznenadio i obradovao stare simpatizere novom pesmom kojom i nekim skromnim nastupima. Naime, pre dve godine objavio je pesmu “Vranac”, u kojoj emotivno peva o jednoj porodici i njihovom konju, a koja odiše nekom toplinom i tematikom koja odavno nema mesto među rečima popularnih hitova aktuelnih izvođača. Takođe, nastupio je letos u Sokobanji u amfiteatru koji je smešten ispred zavičajnog muzeja. Priznao je tom prilikom da se zaželeo interakcije sa ljudima i scene na kojoj ga nije bilo više od decenije, a svojim nastupom težio je da vrati posetioce u neka romantičnija vremena, kada novac nije bio sve i kada se ljubav više vrednovala. U svoj repertoar uvrstio je tada neke evergrin pesme jugoslovenske scene, kao i svoje najlepše kompozicije, a uz sve to otkrio je tajnu da nijedan njegov nastup ne može da prođe bez numere “Mito Bekrijo.”

Odavno nema ni kultnih festivala, ni homogene scene, a ni takvih tada opevanih osećanja. Odavno je nestala bezbrižnost, već se dugo ismeva naiva i došla su neka nova napetija i brža vremena. Zato je ovo priča o poslednjem šlager pevaču kad je svega bilo. Ni njega više nema. U ovoj hiperprodukciji, ali ima ga u sećanju.

Autor: Aleksa Ćelap